Svetislav Basara

Radujtesja komentatori! Požurite na sajt Cvijanovićevog "Novog standarda"! Ostvario se vaš vlažni san. Konačno sam raskrinkan! Zoran Ćirjaković mi je analizirao mokraću. Tako sam bar zaključio iz naslova - "Urinokultura Vučićevog Dobrice". Ko je Vučić znate, a valjda pogađate da sam Dobrica ja. Eh, da sam blagovremeno znao da se Ćirjaković latio tako delikatnog posla, poslao bih mu i uzorak stolice. Ko zna šta bi tek tu sve - u slast - iščeprkao.

Nastavljamo istragu povodom afere Banana & Dačić. Situacija se, da kažemo, dodatno usložnila. Dačić je pao u totalni amok. Uzrok tog amoka je izjava za štampu u kojoj je JexS Tadić blagoizvoleo priznati da je za inkriminisane snimke znao još 2009. Tadić je tom prilikom izrazio (pomalo zakasnelo) žaljenje zbog neprincipijelne koalicije sa SPS-om. On to, kaže JexS, nipošto nije želeo, ali - takođe kaže - "takva je bila volja građana".

Kako su samo bile proročanske Overlordove reči - zaboravio sam kojim povodom behu izgovorene - da se kad god nekud ode u inostranstvo u Srbiji dogodi teški pičvajz. I eto ti vraga su sedam binjišah! Potegao Overlord poslom u Nemačku, a kod kuće - šta? Skandal! U javnost procurio video-snimak u kome su glavne persone dramatis gospodin Banana, spoljni popečitelj Dačić i izvesni visokopozicionirani policaji.

Došlo vreme da se složim sa Ljiljom Smajlovićkom, pa čak i da joj dam podršku, valjda neće zakerati što je podrška štampana latinicom. Šta me je navelo na tako radikalan potez? Jedna slika, eto šta! Slika naime tela utopljenog dečaka-izbeglice koje su talasi izbacili na neko tursko žalo. Glodurka, dakle, pre neki dan objavila potresnu fotografiju i to je momentalno (i predvidivo) izazvalo konsternaciju i moralnu paniku u redovima ovdašnjih tankoćutnika. Znate već kako to ide! Ju, ju, ju! Pa zašto? Pa s kojim pravom? Pa kako? Pa je li to u redu? Porodična novina! To čitaju i deca! I pročaja...

Elem, pročitah i drugi deo Popovićevog narodnosnog utuka koji je potvrdio moju pretpostavku da se Popović uopšte nije uplašio mogućnosti da bude uzidan u preventivni zid - znao je on dobro da je to bila šala komika - nego da je "uziđivanje" iskoristio kao priliku da sa stranica "Danasa" odrođenom delu srpskog naroda i senata održi političku vakelu. I - šta kažem? Kakva mu je bila govorancija? Klasična, da kažemo. Ista ona koju srpski narod i senat sluša već dvesta godina. Dakle: briga za narod, sve sve ali narod, narod iznad svega. I pročaja.

U nestrpljivom iščekivanju drugog nastavka Popovićevih narodnjačkih visokopalamudija – koje ću bezbeli prokomentarisati u ponedeljak – danas ćemo se pozabaviti nešto ležernijom, a ipak ozbiljnom temom – posledicama seljačke političke filozofije na život u Srbiji. A i šire.

Bio sam nameračio da u sklopu letnje škole seljačke filozofije obradim temu seljačka moralna panika, kad eto ti ga, oglasi se Nenad Popović i baci mi, kako se to kaže, keca na desetku. Popović se već u naslovu velepalamudnog utuka pita, a da šta bi bilo da je on predložio da se u antiimigracioni zid umesto njega, Popovića, uzida moja malenkost i odmah daje odgovor: Bio bi - glagolji Popović - suočen sa "orkestriranom kampanjom nevladinih organizacija, takozvanih nezavisnih medija i stranih ambasada i oglašen kao ruski lobista, promoter govora mržnje, vesnik zla i netolerancije, ekstremni desničar"... I pročaja.

Pomenusmo juče slučaj službenica PTT i taj me pomen vrati u davnu prošlost, u vreme - mora da financijalni Vujović žali za njim - kada se znao svaki red i kada su poštanske činovnice dobro znale ko je ko u Srbiji. Pogađate, pretpostavljam, da se to odnosi na SFRJotov vakat. Da li bi se, pitam se, da se u nekoj pošti pojavio ondašnji svemoćni rendžer, Petar Stambolić, poštanska činovnica odvažila da mu zatraži ličnu kartu. Ma jok, ma kakvi! Isplatila bi mu traženu sumu, ako treba i iz svog džepa. Ali, sa druge strane, smeo bih se zakleti da je Stambolić uvek imao ličnu kartu pri sebi i da ju je - ako je uopšte ulazio u poštu ili u banku - dobrovoljno davao na uvid.

Kada bi u Kraljevini Serbiji, u "zlatno doba demokratije", neki činovnik nešto zabrljao ili se - takođe čest slučaj - načalniku samo učinilo da je zabrljao, govorilo se (Nušić nam je to otkrio) da je taj svat "viđen za Ivanjicu". Ivanjica, vam je, čestnejši đuturumi, u Kraljevini Srbiji bila ono što je u carskoj Rusiji bio Sibir: mesto progonstva i škrguta zuba.

Ne kaže se džabe - nas i Rusa dvesta sedam miliona! Pročitah juče na sajtu Peščanika tekst (prenesen iz časopisa Njujorker) iz koga doznadoh da osim frapantnih sličnosti istorije, jezika i vere dvaju bratskih naroda postoji još jedna, možda i najvažnija sličnost, a to je - sklonost ka repatrijaciji znamenitih mrtvaca koje su - viđi sad vraga - iz matuške Rusije i majčice Srbije vaktile proterali raznorazni nenarodni režimi.

Džaba smo krečili, Panoviću! Zalud smo Famozno danima štampali ćirilicom, PDV nam ostade isti. Mani, more, PDV-a, dobro je dok nas ne globe. Nastavljamo, dakle, sa latinicom, a nastavlja se i letnja škola seljačke političke filozofije i prakse.

Nastavljamo Letnji kurs srpske seljačke filozofije. Ono što je za filozofiju trenscendentalnog idealizma Duh, a za marksizam materija, to je za srpsku seljačku filozofiju - zabrinutost. Ne dao Bog, čestnejši kursisti, da bi srpski seljački filozof bio zabrinut za sebe, svoju kuću i okućnicu; daleko od toga, srpski seljački filozof je uvek strašno zabrinut za ceo srpski narod i očekuje od srpskog naroda da mu za to bude zahvalan.

Evo, prođe leto, a mi zabatalili letnju školu srpske seljačke politike i filozofije. Pa hajde da nastavimo. Danas je - između ostalog - na redu izdaja. Istraga izdajnika (i poturica) jedan je od najstarijih i najunosnijih zanata srpskih seljačkih političara i filozofa. Evo, recimo, koji to srpski deda neće staviti unuka na krilo i ispričati mu da bi sve bolje bilo i da bismo i dan-danas (govna) jeli zlatnim kašikama, samo da, pasje seme, Vuk Branković, nije onako podmuklo izdao cara Lazu. Trezveniji srpski istoričari - a i takvi se ovde nađu - decenijama srpskom narodu i senatu podastiru dokumentovane dokaze da Vuk Branković ne samo da nikoga nije izdao, nego da se hrabro borio, ama... Džaba kreče. Moje kolege po četki, u neku ruku!

Breaking news, nema šta. Delegacije Republike Srbije i lažne države Kosovo konačno postigle sporazum. Saglasno odredbama sporazuma, kosovski Srbi dobijaju Zajednicu srpskih opština koja će imati predsednika, potpredsednika, skupštinu, grb, zastavu (a pretpostavljam i mnogo službenih automobila) i koja - što je najvažnije - neće biti u obavezi da u telefonskom saobraćaju koristi lažni međunarodni pozovni broj (+383).

Sasvim predvidivo - ne znam samo što im je tako dugo trebalo - takozvane patriotske stranke, ruske sponzoruše na čelu sa onim ex DSS Popovićem izađoše pred srpski narod i senat s predlogom da se - u cilju sveobuhvatne zaštite Srbije od migranata i zala koja migranti sa sobom nose - na granici sa Makedonijom podigne zid. Pa dobro! Ako Republika Srbija nekim slučajem odluči da podiže zid, predlažem joj da poslu pristupi u duhu tradicije, kao, da kažemo, prilikom zidanja Skadra na Bojani i da u zaštitni duvar preventivno uzida Popovića. U suprotnom - otići će mast u propast jer će vile obnoć rušiti ono što neimari prekodan sagrade.