Svetislav Basara

Platforma 35 - zar vas to poizdalje ne podseća na naslov Vonegatovog romana "Klanica 5", podnaslovljenog "Dečiji krstaški rat"? Mogle bi se pronaći još neke sličnosti između Vonegatove poetike i srpske politike (i političara) - oni vanzemaljci sa Trafalmadora, na primer - ali to nije tema naše današnje kolumne.

Nasmejah se juče! I to od srca. Malo li je na ovu depresiju. A ko me je nasmejao? Ko bi drugi ako ne moja omiljena žutara Blic?

Kad su onomad na utakmici "visokog rizika - koju sam čak i ja gledao, toliko su "tenzije bile podignute" - naše fudbaldžije naguzile reprezentaciju Albanije, zapitao sam se: čime li će, Bože, naš "državni vrh" nagraditi nadljudski sportski samopregor i umeće. Izazov je bio veliki. Odgovornost još veća. Jer pazite, kad na međunarodnom sportskom nebu zablista neki srpski kajakaš, dizač tegova ili bacač kladiva, "državnom vrhu" je lako - kajakašu, dizaču tegova ili bacaču kladiva pokloni stan i Bog nas sve veselio.

Naša današnja tema je - putinoljublje. Namerno nisam napisao rusofilija zato što u rusofiliji, samoj po sebi, nema ništa loše. Osim hemofilije, sve druge "filije" - uglavnom su dobre; u svakom slučaju mnogo su bolje od raznoraznih fobija; druga je stvar što su ukusi različiti, a strasti uzavrele, pa "filije" ponekad završe u fobijama. Evo, recimo, kad su u pitanju ruska književnost, ruska religiozna filozofija i još štošta rusko - uključujući, naravno i Ruse, Beloruse, votku i balalajke - i moja je malenkost čist rusofil. Ali kad je u pitanju ruska politika (jednina je namerna jer se TO ne menja), vrlo sam, da kažem, skeptičan. Teška je to politika! Ni Rusima nije laka. Nikome, uostalom...

Kakva je sličnost između onog aviona koji nije pao na Kik i V. V. Putina? Naoko mala, ali vrlo bitna. Ni Putin nije pao na Kik, ali je zato na mnoga srpska srca pao ko kec na deset. Bilo je to naročito uočljivo poslednjih dana, tokom lokalne proslave roždestva Vladimira Vladimiroviča, uveličane vazdušnim napadima ruske avijacije na ciljeve u Siriji i počasnim plotunom ispaljenim na iste te ciljeve sa široke pučine Kaspijskog mora - ili jezera - kako vam drago.

Pročitah prekjuče Panovićev tekst o koncertu legendarnih čilagera, Krozbija, Stilsa i Neša. I - šta da vam kažem? Kao da sam i ja bio tamo, toliko je to Zoki lepo opričao. Najbolje mi se ipak svideo završetak. Potegao, dakle, Panović na daleki put, zastao na benzinskoj pumpi (pretpostavljam u Šimanovcima), tu ga poznanik, pumpadžija, zaskočio - a da gde je krenuo, a Panović će kao iz topa: U Padovu, na koncert CSN-a. Pumpadžija na to naprosto poskoči! CSN u Pazovi! Vidi jada! I pročaja.

Petooktobarski salon - možda bismo i tako mogli nazvati ovonedeljnu serija "Famoznog". Znamo, čestnejši čteci, da "naknadna pamet" ničemu ne služi pa sledstveno tome ova zakasnela petooktobarska smatranja blagoizvolite smatrati proizvodom naknadne gluposti.

Neprejebivost, predvidivost i prebacivanje krivice na nekog ili na nešto - to su zle srpske kobi koje po pravilu idu u grupi. Nakon izlaska kolumne "Dan proroka Jone" dobih nekoliko SMS-ova koji su potvrdili taj aksiom. Ko mi je to pisao? Eh, ko? Poznanici! Bilo je i nepoznanika. A šta su mi pisali? Eh, šta? Optuživali su me - doduše biranim rečima - da sam izdao "ideale", da sam postao oportunista, da sam - viđi sad vraga - stao na stranu zajedničkih petooktobarskih neprijatelja, pa čak i da "skrnavim uspomenu na - je li - najveći dan novije srpske istorije".

Lepo je rekao "naš narod" - utopljenik se i za vodu hvata. Hm! Izgleda da je "naš narod" rekao nešto drugo, ali to je bilo pre nego što je na Marsu otkrivena voda. Istoga, međutim, momenta kada se po vaseljeni raširila blaga vest da na Marsu ima vode, svetski novindžiluk je pao u nezapamćen amok. Podsetilo me je to na detinjstvo, na lude šezdesete godine prošlog veka, kada je vera u napredak, nauku i tehniku još uvek bila snažna i kada su se - po novinčinama neuporedivo ozbiljnijim od današnjih - kovali ambiciozni planovi o preseljenju kompletnog ljudskog roda... A gde? Upravo na Mars. A zašto baš na Mars? Zato što nam je najbliži. Ni Venera doduše nije mnogo dalje, možda je čak i bliže, ali preblizu je Suncu. Prevelika skapsa.

Čekali ste famozni šesti oktobar - dočekali ste ga. Danas je šesti! Prekjuče, grešna mi duša, bejah potpuno smetnuo sa uma da će u ponedeljak osvanuti peti oktobar. I osvanuo je. Ali je zaborav izgleda izbrisao sve. Možda je tako i bolje. Već mi je vaistinu postalo muka od ritualnih petooktobarskih žalopojki i naricanja za "propuštenom šansom".

Verovatno ste načuli da je pre neki dan iz štampe - a u izdanju mentalno sve zaostalijih "Novosti" - izašla knjiga memoarske proze Mire Marković pod naslovom - "Ovako je bilo". Već je sam naslov, da kažemo, vrlo znakovit. Rečeno sočinenije nisam čitao - niti mi pada na pamet - ali slutim da je gospa Marković u stvari skratila jedan mnogo duži naslov koji bi u "celini i celosti" trebalo da izgleda ovako: "Sve što ste čuli o meni, mom mužu, njegovom režimu, režimskim muljavinama, opačinama, lopovlucima i ubistvima - čista je laž, a ja ću vam reći celu istinu i potanko opričati kako je vaistinu bilo."

Šta ima novo u Srbiji bez rijalitija? Svašta! A šta je to Srbija bez rijalitija? To vam je, da kažemo, isto ono što je vaktile bila Srbija bez pokrajina, samo što se zahvaljujući napretku tehnologije ovoga puta nisu odmetnule teritorije, nego povelika komadina stvarnosti. Čudi me da nedremane čiče iz SANU nisu uočile opasnost od otcepljenja Farme i Velikog brata iz “ustavnog i pravnog poretka Srbije”. Možda je to zato što – čast izuzecima – naši besmrtnici ne idu u korak s vremenom, pa još uvek pišu guščijim perom.

E, fuck it, braćo Srbijci! Nismo više narod najnoviji. Kratko je - samo dva dana - trajala naša slava. Pretekli nas Belgijci. Kakvi sad Belgijci! O tome se potanko obavestite u kolumni Predraga Lucića na sajtu Novog lista, a ja ću ovde ukratko, u nekoliko reči, objasniti v čjom djelo. Dakle ovako: u Hrvatskoj je na pravopisnu snagu stupilo jezikopravilo saglasno kome se bivši Belgijanci imaju pisati - Belgijci. Luciću se to nije dopalo, odmalena se bio navikao na Belgijance, pa se zdravo uskurobecao, ali mišljenja sam da će, Lucićevim prosvjedima unatoč, u Hrvatskoj Belgijci "zaživeti".

Breaking news! Šešelj ušao na "Farmu". Dobio od Pinka ponudu koja se ne odbija! Biće krša, loma i zavrtanja ušiju! I još koječega pročeg! E sad, šta je osim (pretpostavlja se) povelike sume navratilo vojvodu da ode mečki na rupu, to je, da kažemo, farmersko (čitaj - seljačko) filozofsko pitanje. Ne bih rekao da je u pitanju namera da pred očima srpskog TV naroda i senata naguzi neku starletu - mada ni to ne bih odbacio - a slično misli i Đole Vukadinović, koji u izjavi za Danas kaže da je Šešelj otišao na Farmu da bi namakao što više glasova za predstojeće izbore. Vojvoda je već samim ulaskom - tvrdi Đole - prešao cenzus.

Dobri jutro Srbijci u svim "srpskim zemljama"! Ko su sad pa Srbijci? Polako! Objasniću! Sledi uvod. Na ovom svetu, dragi đuturumi, ima mnogo više radija, televizija, programa, internet sajtova i novinčina, nego što na njemu ima događaja, a možda i vremena. Stvar se, da kažemo, toliko usložnila da se uobičajilo smatrati da čovek uopšte ne postoji ukoliko ne radi ili se bar jednom nedeljno ne pojavi u nekoj od nabrojanih komunikacionih kalakurnica.