Svetislav Basara

Eto još jedne "filije" koja nije obavezno nešto dobro. Ja se onomad zavitlavah, ali - kako stvari stoje - nije isključeno da Srbija u dogledno bude počasni gost Sajma knjiga u Beogradu.

Hvaleći, naime, nekim povodom "filije", a kudeći "fobije", lupio sam - i ostao živ, džumhurbaškane - da su osim hemofilije sve druge "filije" dobre

Doguzeljasmo nekako do vikenda. Budući da je Sajam knjiga u toku, samorazumljivo je da će današnja kolumna biti posvećena takozvanim književnim i sajamskim temama. Pa da krenemo od početka. Od Đoleta Vukadinovića, političke zvezde u usponu, za koga je ovaj sajam bio ostvarenje dva njegova velika vlažna sna. San prvi. Nakon plejade prononsiranih izdajnika, jubilarni sajam je - i to bez žrtava u ljudstvu i materijalu - konačno otvorio jedan Srbin sa dna kace, a san drugi, ne manje, možda i više važan - počasni gost sajma bila je Rusija. Koja, kako stvari teku, vrlo brzo može postati i domaćin. Znate valjda šta hoću da kažem.

Iz obilja sublesastih i kretenskih naslova na koje moja malenkost po službenoj dužnosti naleće po sajtovima naše zemlje ponosne, kao kretenizam meseca izdvajam vest - čini mi se da je tog dana bila udarna - da su crveno meso, mesni proizvodi i - naročito! - slanina, materije žestoko kancerogene, sledstveno nepreporučljive za konzumaciju.

Složili smo se da je ibrećenje jedan od najstarijih, najrasprostranjenijih, pa i najunosnijih srpskih zanata, jedan od onih koji vlažni san svih triju Srbija - leb bez motike - pretvarara u kakvu-takvu javu. Šta je ibrećenje, to smo, ako me pamćenje ne vara, apsolvirali, ali nije zgoreg da obnovimo gradivo. Ibrećenje je - kaže obnovljeno gradivo - falsifikat moralnog zgražavanja. Kako sad - falsifikat? Lepo! U suštini te boli Crven Ban za neku - kako to novindžije kažu - nemilu pojavu, ali na pomen te pojave napraviš kiselo lice, sav se streseš od pravednog gneva i ostaviš utisak da si "na pravoj strani" i da se "zalažeš za pravednu stvar".

Ne kažu džaba Kinezi - biseri naše spoljne politike rasuti po svetu - da jedna slika vredi koliko i deset hiljada reči, dokazala je to i sjajna karikatura Duška Petričića objavljena u "najstarijem dnevnom listu na Balkanu". Za one koji je nisu videli prepričavam. Sedi tako u Duškovoj karikaturi naš državni vrh - što će reći džumhurbaškan, Overlord i amok-efendija Dačić za astalom ukrašenim državnim insignijama, iznad glava im oblačić u kome piše - "nećemo dozvoliti da oni vode brigu o našoj kulturnoj baštini" - a u pozadini, iza zavese, vidi se zamandaljeni Muzej savremene umetnosti, zarastao u vekovni korov i čkalj.

Politika ne bi bila najstariji dnevni list na Balkanu kada ne bi bila i najstariji dnevni list u Siriji. Da tome bude tako, Politikino poslovodstvo se pobrinulo šaljući militarnog novindžiju, osebujnog Miroslava Lazanskog, na takozvano lice mesta. Dobro! To je, u neku ruku, Politikina tradicija. Ne znam jesam li vam pričao kako sam jedne zgode pronašao drevni primerak - u ono vreme mlađahnog najstarijeg dnevnog lista - sa ratnim izveštajem iz Abisinije. Ako me pamćenje ne vara, događaji opisani u reportaži u momentu objavljivanja behu sedam-osam dana stari. Toliko im je trebalo da doguzeljaju iz Etiopije. Takvo je - low tech - bilo vreme. Nije bilo satelitskih telefona, interneta i ostalih informatičkih čuda i pokora.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4 Vidim da se spoljni popečitelj Dačić odao velikosrpskom hegemonizmu relativno niskog intenziteta. Žestoko se Ivica ucveljio zbog makedonskog i crnogorskog glasanja za prijem Kosova u Unesko. Malo je - ovolicno - falilo da padne u težak, ali isfoliran amok. Nije jedini! Ko bivaů bili smo u ist

Jedan od najboljih poznavalaca (umal’ ne rekoh poznanika) Marka Kraljevića u Srbiji, a i šire, Vladeta Janković, blagoizvoleo je u društvu Alekseja Kišjuhasa i Olivera Toškovića uzeti učešća na tribini u SKC-u posvećenoj “Dekodiranju mitova”. Zainteresovani se o detaljima mogu obavestiti u jučerašnjem “Danasu”, a ja ću se ovde ograničiti na Vladetino “izlaganje”, to jest na fragmente izlaganja, jer na tribini, grešna mi duša, nisam bio.

Zašto moja malenkost - pita se jedna komentatorka - nadugačko i naširoko razglaba o (pseudo)mitologiji - a kao zalivena ćuti o "događajima" u Crnoj Gori? Može biti da je komentatorkino pitanje samo izraz vekovne težnje za objektivnim i pravovremenim informisanjem javnosti, ali mi se na momenat učinilo da se u jednom dubljem sloju komentatorkine znatiželje krije insinuacija da ja tendenciozno ne pišem o podgoričkim sostojanijima, da nekoga "podržavam", da nešto prećutkujem i da tu - uopšte - ima nešto sumnjivo.

Gde smo ono stali? Da, kod kosovskog mita i zaveta. Poodavno smo tamo zastali. A vreme proticalo mimo nas.

Kao što onomad rekosmo: draž pseudomitologije je u njenoj predvidivosti, a njena magnetska privlačnost u prividnom pojednostavljivanju života. Cena za tu (vrlo diskutabilnu, uostalom) udobnost jeste sloboda mišljenja i posledični gubitak kontakta sa realnošću, čije se neizbežno mučne posledice - viđi vraga - učitavaju kao krivica realnosti. Jeste ta realnost gurava, varljiva, surova i nepravedna; druge, međutim, nema i ako se neko društvo ne poduhvati iznalaženja načina da se unutar te i takve realnosti izbori za svoje mesto pod Suncem, preostaje mu samo da posluša već poslovičnog Vladetu i da se na realnost - iz inata - ne obazire.

Kako stvari stoje, lako se može dogoditi da osim Panovića za Ivanjicu, to jest za Mladenovac - a možda i za neko mnogo gore mesto - bude viđen i predsednik SANU, Vladimir Kostić. Nije valjda i on posumnjao u režiranost i tendencioznost esenesovskog trandibala? Nije, ali je počinio mnogo teži prekršaj. Blagoizvoleo je izjaviti - tako bar piše u mojoj omiljenoj žutari, Blicu - da "Kosovo ni de iure, ni de facto (ja bih dodao - ni de Đole) više nije u rukama Srbije i da to neko mora da kaže narodu."

Polako! Ne trčite pred rudu! Nije reč o korupciji. Stvar je crnja i gora. Umal' da nam Panović zaglavi u Ivanjicu , pardon - u Mladenovac. Nije valjda zato što se drznuo da ne prepozna nekog ministra? Jok, more, nego zato što se drznuo da nešto prepozna. A v čjom bylo djelo, to je tema naše današnje kolumne.

Priča se – za tačnost informacija ne garantujem – da je neki stranac jedne zgode upitao Matiju Bećkovića: “Može li se na srpskom reći nešto skromno?” Ne znam šta je Matija odgovorio, ali ne treba sumnjati da je – ako je doista bio upitan – kao iz topa ispalio neku doskočicu tipa – više volim majku nego laptop. E sad, Matija je pesnik, a pesnicima se u zube ne gleda; nevolja je što kao Matija, samo bez Matijine vrcavosti, govore i patrijarh SPC i čovek koga je isti taj patrijarh – nakon što mu je bezbožnički politički štrajk glađu priznao kao isposnički staž – blagoizvoleo pričestiti.