Svetislav Basara

Dočeka i Draža da bude rehabilitovan. Kad ono međutim! Dan kasnije prosu se vest da nije rehabilitovan, nego da je samo presuda komunističkog Narodnog suda oglašena nevažećom. Svejedno, prvi utisak je najvažniji.

Vidim u novinčinama da je pravna država stigla i u Zapadnu Srbiju, tačnije u moj zavičaj, miran, inače, kraj, ali, fakat, nesklon poznaniju prava. V čjom djelo?

Hvala ti, Nataša, sestro lijepa, što si me zalila! Baš sam nešto, što no kažu, bio šljono. Da vidimo mi šta se izdogađalo dok sam dorađivao knjižuljak koji će vam Dangraf, Panović, i moja malenkost pokloniti za Danasov jubilarni osamnaesti rođendan. Bezbeli, glavni utisak beše kumanovski obračun makedonske policije i albanskih terorista. Stvar, čini mi se, počinje da se usložnjava. Nije to bio klasični teroristički napad tipa "udri i beži (ako možeš)"; ne, u Kumanovo je odnekud (odakle li Bože) pristigla omanja, dobro opremljena, uniformisana vojska i čitava dva dana vodila ulične borbe sa makedonskim snagama bezbednosti. Sledstveno je i žrtava bilo kao u omanjem ratu.

Hrvati i Srbi, u stanju su, - dokazali su to i neprestano dokazuju - da i jednu svetsku religiju, hrišćanstvo, kome ni Osmanlije nisu uspele da doakaju, unakaze i prilagode sebičnim, provincijalnim interesima srpstva i hrvatstva koliko su samo više u stanju da upropaste i u blato srozaju jedni druge, a usput i veliku državu koja je imala nesreću da Srbi i Hrvati budu njeni - visokoparno rečeno - konstitutivni narodi.

Koliko sam samo puta iz melanholičnih razmišljanja bivao grubo prenut glasnim urlikom - to, Miki, nabij mi ga, to! Eto, pomislih, zašto je legalizacija prostitucija dobra stvar, iako je za razliku od ilegalne kafanske prostitucije poprilično skupa. Avaj, u Jugoslaviji su i stvari mnogo potrebnije od prostitucije bile nelegalne, malo je šta u Jugoslaviji bilo legalno, prisetih se, malo šta, zaista.

Na osnovu uvida u stanje stvari u čučavcu kafane Zora - mislim na hrpe govana u svim agregatnim stanjima i svim stadijumima truljenja, na desetine razbacanih krvavih menstrualnih uložaka, na stotine upotrebljenih, kurtona, na razmazotine govnavih prstiju po zidovima i žvrljotine ispisane mastiljavom olovkom - ljudi od duha su još u ono vreme zaključili da se nad Jugoslavijom nadvijaju mračni oblaci, ali niko im - iako su to javno govorili - nije verovao.

Odlazeći u Hrvatsku, dok je još bila jugoslovenska republika, osećao sam izvesnu nelagodu zbog stupanja na teritoriju pod kontrolom Katoličke crkve, a sada, kada se Hrvatska osamostalila i kada je - bar tako tvrde hrvatski državni mediji - svoja na svome i takoreći fundamentalistički katolička, osećao sam još i strah.

Tako to ide na prostorima bivše Jugoslavije, na kojima vlada večna oskudica vremena, prostora, deterdženata, cigaret papira, svega ostalog, uostalom, pomislih.

Autoput Beograd Zagreb u stvari je onaj široki put koji vodi u propast, oduvek sam to znao, a ipak sam upravo tim putem decembra 2009 krenuo u Zagreb sa zadatkom da se iste večeri samrtno dosađujem na književnoj večeri koju mi, u okviru Dana srpske kulture, beše upriličilo Srpsko kulturno društvo Prosvjeta.

Vidim podigla se dreka na Overlordovu apsolutnu vlast, čak se i Ljilja Smajlovićka nešto ko uskopistila i piše da se taj apsolutizam "može seči na kriške", što je fakat, samo mi ovako postpraznično nadrnđosanom nije jasno šta je tu - osim što nije dobro - čudno? Koja to vlast u Srbiji nije bila apsolutna? Dobro, de, nisu sve bile ovako smorne, hiperaktivne, svudaprisutne, ali za to možemo zahvaliti isključivo karakterima bivših vlastodržaca. Milošević, naprosto, nije voleo javnost, pa je bio podnošljiviji. A i on nam je bio nepodnošljiv.

U pravu je moja omiljena žutara - "Blic" - nije sve crno. Sve je šareno, da šarenije ne može biti. A biće još šarenije. Šta me je sad iznervirao "Blic"? Eh, šta? Prošli praznici, pisati se mora, a da bi se pisalo, mora se pregledati štampa. Sledstveno se sinoć upustim u avanturu internetskog prelistavanja novinčina. I šta vidim u "Blicu"? Vidim naslov - nema ga jutros u štampanom izdanju - "Mogli su da rade bilo gde u svetu, a oni se vratili u Srbiju".

Kako provedoh Prvi maj, Međunarodni praznik rada? U mukama sa diskus hernijom, eto kako. Jedan dan temperatura dvadeset osam stepeni, sutradan sedam, nisu to idealni meteorološki uslovi za kičmobolne i kostobolne.

Krvav je kolumnistički leb. Ne zato što je teško pisati; nego zato što je čitati novinčine serbske muka duhu, a bez toga nema ni pisanja ni kolumni.

Marksistički posmatrano - a ja volim da neke stvari posmatram marksistički - Aleksandar Vučić je istorijska nužnost, da ne kažem baš vrhunac istorije srpske državnosti. Tačnije bi, u stvari, bilo da sam napisao - mnoštva istorija mnogih srpskih državnosti - a zašto je to tako, pokušaću da objasnim u današnjoj kolumni.

Demokratska stranka je zakazala miting i prošle ga subote uz Božiju pomoć i održala i to bez gungule i žrtava u ljudstvu i materijalu, što se nipošto ne može reći za jubilarnu sto četrdeset i osmu kalakurnicu na "večitom derbiju", koji je - vrlo znakovito - koincidirao sa mitingom. A zašto "znakovito" - to je, čestnejši đuturumi, u neku ruku tema naše današnje kolumne.