Svetislav Basara

Kada se dogodi - a sve se češće događa, a naročito se često događa u Srbiji - da neuspešni ljudi "uspeju" u životu, taj uspeh se, po sili nužde, pretvori u neuspeh života. Ilustrovaću ovo kratkom epizodom iz Virtualne istorije. Kada je lord Halifaks prvi put sreo Hitlera, pomislio je da je u pitanju lakej i umalo mu nije predao kaput i rukavice. Sad pazite: držim da Halifaks nije pogrešio, pogrešila je realnost, jer bi u realnosti u kojoj je živeo i u kojoj se formirao lord Halifaks Hitler nužno biti lakej. Toj, međutim, realnosti beše istekao rok trajanja, pa je Hitler postao kancelar.

Subota, dan za kulturu. Kad je ima, naravno. A to je sve ređi slučaj. Ovog vikenda kulturnoj javnosti se posrećilo da iz štampe izađe dvobroj "Gradca" posvećen virtuelnoj istoriji. Čime se, dakle, bavi virtuelna istorija? Eh, čime? Omiljenom srpskom temom - šta bi bilo da je bilo što se babi snilo, to jest na šta bi ličio ovaj svet da je, recimo, Hitler uspeo da osvoji Britaniju, šta bi, nadalje, bilo da mu je pošlo za rukom da osvoji i SSSR i šta bi se tek izdogađalo da nije bilo Gorbačova i da se SSSR nije raspao.

Sprcasmo dvesta kiselih godina, čestnejši pubikume. Toliko je, naime, prošlo od onog davnog dana kada je kodža Miloš, moj omiljeni srpski tiranin, poveo Srblje u odsudni boj protiv mrskih Osmanlija. Kojima, začudo - iako im je žestoko smrsio konce - nije ostao u lošoj uspomeni.

Oduvek sam - još za SFRJotovog vakta - popreko gledao na amatere i amaterizam, a naročito sam nenavidio državno subvencionisanje amatera i amaterizma. Ako već ne postoje (niti treba da postoje) lekari, oficiri i profesori amateri - tako sam računao - onda ne bi trebalo da postoje ni pevači, igrači, slikari i pesnici amateri. Ukoliko ti svati ipak hoće da postoje, molim lepo, neka postoje, ali neka igraju, pevaju, slikaju i pišu pjesme o svom trošku, a ne o trošku "poreskih obveznika". Država koja potpomaže (i raspiruje) amaterizam, takođe sam razmišljao, zapravo potpomaže džabalućarenje i snižavanje kriterijuma i time sama sebi kopa grob.

Kad god nam iz Rusije u prijateljsku i radnu posetu dođe neki "visoki" gost, to u redakciji "najstarijeg dnevnog lista na Balkanu" izazove seriju snažnih orgazama. Ko nam je to sad došao? Ko nam je to obradovao Smajlovićku i "Politikicin" kolegijum. U goste nam je ovoga puta došao izvesni - meni do juče nepoznati - Igor Panarin, glavni analitičar Organizacije dogovora kolektivne beznednosti koga - ako je verovati "Politikinom" novindžiji - zovu još i "Putinov Makijaveli". Pročitavši, međutim, trogatelna visokopalamudija jego gostujuščeg visokoblagorodija, Panarina, meni se učinilo da bi mu više pristajao nadimak "Putinova baba-Kurana", a zašto mi se to učilo, sad ću da obrazložim.

Dakle, ovako! Država koja - kako je to vaktile postavio Koštuničin ahbab i pobočnik, Vladeta Janković - sebi ne može dozvoliti luksuz obaziranja na realnost i koja - bar u javnosti - čvrsto veruje da "može i ono što ne može", realnost pre ili kasnije dovede u situaciju da ne može ni ono što može. Eto, na takva me je sumorna razmišljanja, čestnejši đuturumi, navela prošlonedeljna afera "kvar prezidencialnog aviona" koja se lako mogla pretvoriti u tragediju.

Budući da su Olivera Bećkovića i njen Utisak nedelje grubo uklonjeni sa televizora, Đole Vukadinović se preorijentisao na Oliveru Kovačević i njeno Da, možda ne. Dokad li će opstati Kovačevićka – takođe sklona da povremeno lane protiv naroda i države – sve se nešto pitam, odgovor ne znam, a nije ni bitan. Bar u Oliverama ne oskudevamo. Ako, ne daj Bože (pravde), i Olivera Kovačević zglajza, tu je moja zemljakinja, Olivera Jovićević. Olivere, konačno, nisu bitne. Bitan je Đole.

Sve češće čujemo priču o povratku u "devedesete". Ta je priča, da kažemo, samo polovično tačna; redni broj godine je u redu, ali je pogrešan vek. Mi smo se, čestnejši pubikume, po svemu sudeći zakucali u 1890. i ni makac otuda.

Evo me, držajši publikume, ponovo u pomalo zapostavljenoj ulozi Superhika, zaštitnika bogataša. V čjom sad djelo? Šta se to sad sirotinja zamerila bogatašima? Sirotinja, strogo uzev, ništa, ali se na bogataše nameračio Stefanović Nebojša, popečitelj policajni, koji je saobraćajnom zaptiluku izdao naređenje da "pojača kontrolu krvavo (ponekad i bukvalno) zarađenih "luksuznih automobila". Dobro, zašto to meni - vlasniku apsolutno neluksuzne i ostarele astre g - toliko smeta, da me ne mrzi da šiljim plajvajz?

Sve je više dokaza, čestnejši čteci, da sam ja ipak prozorljiv. Ne pisah li juče o raspadanju naših bolnica (i zatvora i vojske) i - šta bi? Sruši se fasada - mada bih ja, na osnovu fotografija sa lica mesta, pre rekao da je u pitanju tavanica - na ukletoj dečijoj klinici u Tiršovoj.

Kažu da se realno stanje stvari u jednoj državi najbolje može proceniti na osnovu stanja stvari u državinoj vojsci, državinim zatvorima i državinim bolnicama. Kao i sve uopštavajuće definicije i ova boluje od mnogih manjkavosti jer postoje primeri - Kuba na primer - u kojima vojsci, bolnicama (i nešto manje zatvorima) ide odlično, što se baš i ne može reći za svakodnevni život Kubinih građana. Ima, opet, država u kojima vojsci ide odlično, dočim su bolnice i zatvori zapušteni. Ali nema država - bar ja ne znam ni za jednu - u kojima bolnice i zatvori uživaju u prosperitetu, a u kojima vojska tavori. Ima, nažalost, i država - naša na primer - u kojoj i vojsci, i bolnicama, i zatvorima ide podjednako loše i to je, da kažemo, najgori slučaj.

Zvuči li vam ovo gore kao kosmodisk? Možda i zvuči, ali će, belćim, delovati mnogo efikasnije, jer će se proizvodnje i distribucije ruskih, rodoljubivih čalabrčaka baviti Mihalkov Nikita, reditelj, i brat mu Andrej, Končalovski, takođe reditelj, a za projekat "patriotske hrane" su - pročitah u mojoj omiljenoj žutari, Blicu - već dobili i kredit od dvanaest i kusur miliona evra koji im je blagoodobrio Putin, Vladimir Vladimirovič, lično!

Sutra je, čestnejši čteci i uvažajemi komentatorluče, Uskrs, najradosniji hrišćanskih praznik. Zbog nepodudarnosti julijanskog i gregorijanskog kalendara, i ta nam radost dolazi sa izvesnim zakašnjenjem, ali i velim zadovoljstvom što smo sačuvali ”identitet” i što smo i u tome mimo sveta. No, dobro, danas se nećemo baviti srpskim kalendarima, neslogama, međusobicama i zađevicama, nego ćemo razmotriti šta bi Gospod Isus Hristos video i kako bi se proveo kada bi nekim slučajem banuo u Srbiju. A mogao bi. Obećao je da će se vratiti. Nebo i zemlja će proći – tako je rekao – ali reči moje neće proći.

Ni dana bez amoka, eto devize koja bi se mirne duše mogla zapandrčiti na grb Republike Srbije. V čjom djelo? Edi Rama, albanski slikar, političar i - nadasve - šaljivčina, izjavio negde da će se Kosovo i Albanija skorih dana ujediniti i ta je izjava - predvidivo - Overlorda i njegove sledbenike dovela na ivicu nervnog sloma. Meni se, čestnejši čteci, odmah javilo da je najavljeno Ramino ujedinjenje najobičnija dubara, nešto kao dron bez drona?

Ovih dana pažljivo pratim mučno rasvetljavanje okolnosti koje su dovele do pada vojnog helikoptera i pogibije posade i putnika, ne zato što sam morbidno radoznao, nego zato što pronalazim frapantne sličnosti između palog helikoptera i njegovog vlasnika, Republike Srbije, koja je, za razliku od helikoptera, u stanju permanentne katastrofe, samo što se to na prvi pogled ne vidi, jer Srbija, na svu sreću, ne leti.