Svetislav Basara

Radujte se metroseksualci beogradski, veselite se uspijuše i mašamode serbske, uskoro ćete dobiti novi Lilly, ili, možda, Armani ili - zašto da ne - Sex šop na Terazijama. V čjom sad djelo? Pročitah u novinčinama da je knjižari "Danilo Kiš" odzvonilo i da će skorih dana biti zakatančena, jer zgrada u kojoj se nalazi "menja vlasnika". Nisam, pravo da vam kažem, ulazio u sitna crevca vlasničke transformacije, to jest - da li će zgrada biti vraćena potomcima predratnog vlasnika ili će - što takođe nije neverovatno - biti prodata nekom tajkunu. To, konačno, nije ni važno. Važno je - ili možda nije - što će centar prestonog Beograda ostati bez knjižare.

Lepo kaže narodna poslovica: ko ne da na mostu, daće u Ćupriji. Budući da naš džumhurbaškan, Nikolić, puno drži do narodnih mudrosti, obrevši se nekim poslom u Ćupriju, blagoizvoleo je - po sili poslovice - dati intervju tamošnjoj televiziji. A ja ga, naivčina koliko juče, pohvalio da se odao tihovanju i kontemplaciji. No, dobro! O čemu je džumhurbaškan govorio, kakvih se tema doticao, to je, čestnejši čteci, tema naše današnje kolumne.

Oskudna vremena za satiru, čestnejši čteci. Koštunica u penziji, Džumhurbaškan se nešto ućutao, Smajlovićka se usamozatajila, Đole Vukadinović u ljutoj opoziciji, pa nema smisla na njega osipati drvlje i kamenje, a oplajpičiš li verbalno hipreproduktivnog Overlorda, dok novine izađu, svi već zaboravili o čemu govoriš. Spustiti pak nivo, pa čerečiti klonove i klovnove, nekako ne ide, ne kolje se vo radi kilo mesa. Pa kad je već tako, hajde onda da se sa izvesnim zakašnjenjem pozabavimo takozvanim ozbiljnim stvarima, to jest helikopterskom katastrofom koja je uzburkala ovdašnju javnost i - predvidivo - vrlo se brzo našla na ivici zaborava.

Subota, dan za kulturu. Uključujući i političku. I eto teme za našu kolumnu. Često ćete čuti naše državnike i popečitelje kako javno lamentiraju nad raznoraznim "destabilizacijama" i još raznoraznijim pokušajima "rušenja" bilo Srbije bilo nekog njenog znamenitog sina, a ja vama tvrd stojim da niko toliko ne destabilizuje i ne ruši Srbiju koliko to čine naši državnici i popečitelji. Ne trčite pred rudu. Nisam se odao paranoji! Ne insinuiram da su se državnici, popečitelji i državničke i popečiteljske stranke zaverili protiv Srbijice i da je ruše "po nalogu" stranih sila (mada bi u nekim slučajevima i to trebalo preispitati), hoću da kažem da su pomenuta gospoda okupirala celokupan javni prostor i da ga permanentno destabilizuju nasrtljivim medijskim prisustvom, permanentnom distribucijom prostakluka i smatranjima na sve zamislive teme.

Populizam je, fakat, lagodan način vladanja. Da bi se vladalo populistički, dovoljno je danonoćno podilaziti kolektivnom nesvesnom i manipulisati masovnim emocijama, a ako se pride nađe i malo brašna i zejtina, Bog nas veselio. Nevolja sa populizmom krije se u činjenici da posle izvesnog vremena populisti - hoćeš nećeš - potpadnu pod vlast populusa. Uzmimo primer. Pothranjujući mit o nacionalnom dostojanstvu i ekskluzivitetu vlasti naše zemlje ponosne su se zaklinjale srpskom narodu i senatu da nikakvih izručenja naših građana nikakvim sudovima neće biti, a onda, kada je vekovni srpski dušmanin - realnost - zakucala na vrata, vlast se našla u nebranom grožđu. Dilema vaistinu gadna: Ne izruče li haške sužnje, neće biti ni brašna i zejtina (a to znači belaj i pad sa vlasti), pokušaju li da ih izruče, opet belaj. Zameriće se građanima i Đorđu Vukadinoviću, Đorđe će ih izreziliti na pasja kola, a građani neće za njih glasati. I opet pad sa vlasti. A to je u Srbiji gadna stvar.

Tanki nervi i kratak fitilj nisu dobra sprema za bavljenje politikom, pogotovo ne spoljnom, unutrašnje što se tiče, naviknuti smo mi na svakovrsne sociopate, psihopate i neurotičare koji nam već decenijama jašu na grbači. Sve u ime naroda, podrazumeva se.

Tribunal haški onomad pustio vojvodu Šešelja, sad ga potražuje natrag. I to promptno. Što reko jedan moj poznanik iz Zaovina: ne sikiram se ja kad se budalaštine prave po Srbiji, mene brine kad ostatak sveta pobudali. A izgleda da je došao i taj vakat. Haška vest je, predvidivo, izazvala pravu pometnju u beogradskoj čaršiji i mahalama, a teoretičari zavera su naprosto dobili krila. Takođe predvidivo, Aleksandar "Multipraktik" Vulin - ne teoretičar, nego praktičar zavere - nije oklevao da haško potraživanje protumači kao "pokušaj destabilizacije Srbije i rušenja Aleksandra Vučića". Ja, da kažemo, ne bih išao tako daleko. Pre mi se čini da u Haškom tribunalu - grbavom još od rođenja - u stvari ne znaju šta rade. Postojanje (i velike plate) treba nekako opravdati, pa onda na jednoj sednicu puste sužnja, na drugoj zatraže njegovo izručenje, mada bi poštenije uradili da postupe kao Diogen: da nađu neko bure i da ga guraju gore-dole po Hagu.

Za dve nedelje koje provedoh na odmoru uspeli smo da se zaglibimo do mere za koju nam je u "boljim" vremenima trebalo otprilike dve godine. Čto slučilos? Sećate li se Kišove pripovetke "Mehanički lavovi". Poučna priča. Iz daleke prošlosti, kako sam doskora mislio. Kad ono međutim! Ponovila se tu pre neki dan. Hajde najpre da se prisetimo Kišove skaske. Tamo negde, tridesetih godina prošlog veka, potegao u posetu SSSR-u vožd francuskih socijalista Eduar Erio. Jeste Erio bio socijalista i ateista, ali nije bio čovek posebnog kova, što će reći da je - za razliku od ruskih kolega - smatrao da crkvu i vernike treba uvažavati, pa je domaćinima natuknuo nešto u smislu da su se po Evropi prosuli glasovi da se u SSSR-u crkva i vernici progone.

Štedljivim ljudima sve duže traje, bar to svi znaju, takvi uvek stignu gde su naumili, takvi pogledima štede sve, pa i benzin, pomislih, a onda pomislih da u životu najgore prolaze ljudi koji su u duši škrtice, ali su istovremeno i lakomisleni, a ja spadam u takve. Utom projurih pored skretanja za Osijek, što je bio ohrabrujući znak, ipak napredujem pomislih. Ali to napredovanje, pomislih potom, nije bilo ni prići munjevitosti kojom smo pre, da izračunam, dvadeset i četiri godine, moj stari drug Bursać i ja grabili ka Sisku, a potom i dalje, ka Zagrebu - i to ondašnjim, mestimično neprohodnim pseudoautoputem Bratstvo - Jedinstvo, u stvari malo širom seoskom džadom - pritom se - i to treba spomenuti - zaustavljajući kod svake druge ili treće kafane da ispijanjem rakija i piva proslavio moju iznenadnu nagrađenost, u ono vreme - bar u Srbiji i drugim južnim republikama - uglednom književnom nagradom Željezare Sisak.

Ručavao sam, za jeftine pare, u menzi NIP Politika , tokom dana vario hranu otetu iz sirotinjskih usta, ujutru brisao dupe toalet papirom ukradenim iz Menježa, tako sam godinama besplatno srljao u propast, kakva je, pomislih, onda razlika između mene i novinara Politike, a ako neke i ima, onda ona ide na moju štetu. Bilo kako bilo, vreme je da nastavim put, pomislih. Ko zna koliko bih još dugo hvatao zjala u sablasno praznom restoranu na auto-putu A3 da se nije oglasilo zvono na mobilnom telefonu. Beše to Dragojević, sekretar Srpskog kulturnog društva Prosvjeta. koji se raspitivao da li sam krenuo i, ako sam krenuo, dokle sam stigao.

Diplomatsko-konzularne službe Republike Srbije, pomislih potom, neuporedivo su veća opasnost za moju - svačiju, uostalom - bezbednost nego sve hrvatske antiterorističke postrojbe i tajne službe.

Situacija se razrešila neočekivanim obrtom, tako što mi je kelner, nakon što sam ga pitao gde mogu promeniti evra u kune, rekao neka ja samo sednem i popijem kafu, drugi put ću platiti, čovek je očigledno video u kakvom sam sosu.

Viđao sam i scene javnih defekacija po bankinama pored kolovoza i još gnusnije prizore raskalašnih devojčura koje u prostačkoj potrebi da momentalno zadovolje svaku potrebu i svaki nagon ne mogu da se uzdrže do prve kafane ili benzinske pumpe, nego bezobzirno, usred bela dana, pišaju gde stignu i pridigavši se posle pišanja drmusanjem guzica otresaju zaostale kapljice mokraće ne obazirući se što pogledima sablažnjenih prolaznika, među kojima ima i dece, izlažu svoje raščepljene polne organe, pizdurine, da ne okolišam.

To što u tim kartama, u Politikinom ukrštenim rečima - i u bedekerima, ako ih još ima - piše Beograd - Zagreb 400 km, to, pomislih, ne znači ništa, verovatno nikada ništa nije ni značilo, pogotovo ništa ne znači sada, kada se zajedno sa prostorom sve ubrzanije raspada i vreme. Jeste se na prostoru bivše Jugoslavije rasparčanom, preciznije - straćenom, na teritorije novih državica, sve nekako suzilo, sve sprčilo, nije mi to, rekoh već, promaklo, ali se, paradoksalno, istovremeno sve i udaljilo, malo to ko opaža, četiristo kilometara pa četiristo kilometara. Kakvih četiristo kilometara? I šta je uopšte četiristo kilometara?

Tek kasnije, kada se otrov greha kao kuga raširio po dušama, ljudi su u svemu počeli da vide otrov, iako je u suštini vrlo malo supstanci zaista otrovno, naravno ako se ne preteruje. Po današnjim idiotskim standardima otrovnosti, inhaliranje dima samo dvaju nekadašnjih ubitačno jakih cigareta drava bilo bi dovoljno da usmrti odraslog čoveka, u ona vremena, kada se nije puno polagalo na otrovnost, ljudi su godinama pušili po tri, četiri paklice drave dnevno i ništa. Neki od tih pušača starog kova još uvek su živi, mogu posvedočit, ako zatreba, ako ne poumiru dok se ne vratim iz Zagreba.