Svetislav Basara

Ranković je znao, imao je neoborive dokaze, da Krleža iz dubine duše mrzi Srbe. Istini za volju, Krleža je mrzeo i Hrvate i Slovence i Mađare (posebno Mađare, u Pešti se neslavno školovao) i Makedonce i Crnogorce. I - praf za praf - mrzeo je čitav svet.

Deda Velizar je čvrsto verovao da revolucije treba da menjaju imena ljudi i stvari. Ali nije se usuđivao da govori o tome. Uopšte, retko je i malo govorio. Jer, kad god progovori - ispadne neki belaj. Neko levo ili desno skretanje. Da nije govorio, danas bi bio naredni heroj, a ne prosečni nosilac Spomenice 1941. kakvih ima na svakom koraku.

Uz pomoć advokata Radakovića, deda je napisao pismo Josipu Brozu Titu u kome je biranim rečima izložio svoj problem.

Za divno čudo, oca nisu isključili iz Saveza komunista Jugoslavije. A ni on - iako je komuniste prezirao kao munafike i medžisije - nikada nije napustio SKJ. Ali članarinu više nije plaćao niti je išao na maratonske partijske sastanke. Što mu - kako ćemo videti - nije smetalo da napravi blistavu karijeru.

Moj otac, Miroslav Basara, izazvao je pravu pometnju kada je 1972, u svojoj trideset petoj godini prešao u islam. Bio je to prvorazredan skandal. Njegov otac, moj deda Velizar Basara, general u penziji, na vest da mu se sin poturčio umalo nije umro od šoka. Kada se donekle oporavio i odustao od namere da ga ubije, javno se odrekao sina preko oglasa u „Politici“.„Osoba koja se predstavlja kao Sulejman Basara“, pisalo je u plaćenom oglasu, „više nije moj sin. Za postupke rečene osobe ne odgovaram, a eventualne dugove počinjene u moje ime - ne priznajem.“

Elem, cenjeni publikume, pre dvonedeljne letnje pauze, tokom koje ćete čitati odlomke iz mog novog romana, sledi pikanterija. Krenuli me nešto sudski procesi. Ovoga puta je na redu tužba koju je subotička Rotografika podnela protiv moje malenkosti kao direktora i glavnog i odgovornog urednika upokojenog časopisa „Zemlja“. Ljudi iz Rotografike su u pravu. „Zemlja“ je vaistinu ostala dužna nekih 15.000 evra za štampu. Interesantno je, međutim, kako je došlo do toga da se dugovi ne izmire. Sve je bilo lepo upakovano, čist časopisni minimalizam, trebalo je sve da ide kao po loju. I išlo bi kao po loju da nije bilo Jego Sijatelstva i drljavog Lojanice, pardon - Koštunice Vojislava, večnog pozivara na nacionalno jedinstvo.

Pokojni Stevan Raičković, veliki pesnik i rafinisani šaljivdžija znao je da uoči sajma knjiga prozbori: „Ide sajam, biće rukovanja.“ Da je nešto živ, mirne bi duše mogao reći: „Idu izbori, eto nama apšenja.“ I sajamska rukovanja i predizborna hapšenja su, cenjeni publikume, postala deo nacionalnog identiteta. Pisci uoči sajma mažu ruke niveom, a takozvani tajkuni - bar oni na koje je došao red - pakuju četkice za zube, dugačke gaće i ćebad i u besanim noćima čekaju da zaptije zalupaju na vrata.

Elem, cenjeni publikume, prezident nam potegao u Hrvatsku da oda poštu žrtvama ustaškog terora, što je stvar za svaku pohvalu, tim pre što je i lično pogođen jer su mu tamo stradali neki srodnici. Posle pomena i komemoracije - na koju šjor Ivo ipak nije došao - Jego Sijatelstvo je najavilo početak „politike sećanja za mir“.

U vreme dok pišem ove redove, na Ušću se polako okuplja cenjeni publikum za koncert Zdravka Čolića. I čisto mi nešto milo. Čola je, naime, jedina konstanta nesrećnih zemalja svojevremeno labavo povezanih u bajagi večni SFRJot. Raspade se zemlja, raspadoše se bendovi, neki dobri svirači i pevači pomreše, Bora Čorba se pretvori u lokalnog društveno-političkog radnika, na takozvanom stejdžu ostadoše samo Čola i pomalo u drugom planu Kornelije Kovač i YU grupa.

Kao bivši vazir-muhtar usudiću se da malo prokomentarišem zbivanja na beogradskoj diplomatskoj sceni, a i šire. Odmah moram reći da strani ambasadori ovde imaju neuobičajeno veliki publicitet. I neprimeren politički uticaj. Ne znam kako je u drugim zemljama, ali na Kipru, gde sam bio akreditovan, ekselencije se, kako i dolikuje, uvažavaju; redovno se (osim na državna) pozivaju na takozvana društvena i kulturna zbivanja. Oni napredniji i ambiciozniji igraju tenis i bridž. Ama uopšte ih nema u političkim rubrikama.

Pitam se: da li je Jego Sijatelstvo, Tadić, proučavao političku filozofiju Josifa Visarionoviča? Čisto sumnjam! Jer da jeste, svakako bi nabasao na duboku Kobinu misao: kadrovi rešavaju sve. Elem, cenjeni publikume, pošto već godinama živimo u demokratiji, moramo se pomiriti s tim da više nema „ljudi posebnog kova“. A upravo na te je Staljin mislio. Na prekaljene kadrove, kadre stići i uteći i na strašnom mestu postojati i - kad zatreba - pripucati u potiljak neprijateljima revolucije.

Nakon što se Nata Bekvalac nedeljama razvodila preko novina i, takoreći, ustoličila novi žanr - razvod braka u nastavcima - i Goca Tržan je najavila serijal. Kako, pobogu brate? Lepo. Podužim pismom je obavestila redakcije prestoničkih novina da stvari sa njom i mladoženjom ne idu baš sjajno, da je u velikoj krizi i da je razvod jedna od „opcija“. A novine kao novine - požurile da to objave. No dobro, jasno je da je srpska malograđanština neiskorenjiva, za očekivati je da i dalje buja, samo nije u redu da se zapostavljaju široke narodne mase. Neće biti da se samo pevaljke i sportisti razvode.

Dakle, vaistinu se više ništa ne događa i to bi - cenjeni publikume - trebalo da bude dugo najavljivani kraj istorije protiv kojeg, da budem iskren, nemam ama baš ništa. Štono kažu u B. Bašti: „višlja sila“. Malo je doduše paradoksalno da kraj istorije nije događaj, nego odsustvo događaja, ai i to je takođe „višlja sila“. Ali neka se uspaljeni apokaliptičari ne raduju pre vremena: kraj istorije nije isto što i kraj vremena. Samo što ostatak vremena, dame i gospodo, neće biti ispunjen baš najprijatnijim sadržajima.

Obruka se Ejmi onoliko! Mlada se dama, i inače sklona dobroj kapljici, uoči gromoglasno najavljivanog beogradskog koncerta i početka „evropske turneje“ propisno uradila i samouvereno istrčala na binu, od pre neku godinu poznatiju kao „stejdž“. Kao, je li, conosceur, ne bih ja rekao da je tu presudnu ulogu odigrao alkohol. Pa čak ni takozvane lake droge. Jer da je tako, Kit Ričards ne bi odsvirao ni četiri koncerta, a odsvirao ih je na hiljade. Svačega je, po mom mišljenju, bilo u venama mlade Vajnhausove, cenjeni publikume.

Kakav hladan tuš za ovdašnje panslaviste i rusofile. Agencija Beta objavila vest da je bratsko Ministarstvo inostranih poslova Ruske Federacije Srbiju svrstalo među zemlje visoko rizične za ruske diplomate. Koji su, opet, zbog toga dobili povećanje plata od celih dvadeset procenata. Nije malo na ovu skupoću. Ali nedovoljno s obzirom na opasnosti koje odasvud vrebaju. Evo, cenjeni publikume, i spiska zemalja, takozvanih rogue states, sa kojima smo se našli na spisku: Gruzija, Abhazija, Gvatemala, Izrael, Iran, Severna Koreja, Sudan, Tadžikistan i Čad. Interesantno društvo, nema šta.