Svetislav Basara

Bliži se, cenjeni publikume, istorijski dan kada će Ceca Ražnatović morati da stavi elektronske bukagije i da, nakon što plati neku kintu sudiji za prekršaje, odrobija svih osam meseci u tamnici gde „jakrepe memla davi“ na čitavih - varam li se - 1.500 kvadratnih metara.

Dobro, čoveče, pitaju me s vremena na vreme neki drugari, otkud ti više živaca da se bakćeš s neopevanim ludorijama? Nisu to uopšte neki naročiti eskapisti. Smatraju da ima smisla kritikovati političke i ekonomske budalaštine. Zameraju mi - ne mnogo, naravno - što se upuštam u sage o drekavcima, čudotvornim panjevima. I pročim manifestacijama slobodnog srpskog mišljenja.

Da raščistimo mi, more, šta su u stvari dssovci na čelu sa najvećim sinom svih njihovih naroda i narodnosti: jesu li konceptualisti, simbolisti ili su samo sitni vaćaroši i ovlaš politizovani šibicari. V čjom djela?

Izgleda da stvarno starim čim ovoliko pišem o seksu, bilo analnom, bilo analognom. Ali ne mogu da odolim. Elem, nahvatali nekog Vinera, kongresmena i „radoholičara“ u jebenoj digitalnoj situaciji: slao svoju fotku u negližeu nekoj studentkinji i sad furtutma u Americi. Da sve bude komplikovanije, Vinerova žena je bliska saradnica Hilari Klinton, a poznato je da se u kući obešenog oralni seks ne pominje. I pročaja. I debate. I proseravanja. I teoretisanja: da li je kompjuterski seks stvarna preljuba ili je sve to samo igra svetlosti i senke. Da ne kažem baš staklenih perli.

Vidim da se nisam samo ja najerezio na B92, da su skeptični i mnogi ljudi do čijeg mišljenja držim. Svi su primetili ubrzanu „komercijalizaciju“ ove medijske kuće. Cece povukle „Peščanik“ sa radija, što je pametan potez: devedesetdvojkin menadžment je, belćim, već i sam tražio načina da se kurtališe emisije u kojoj se potežu neprijatna pitanja. Često povezana sa lepim imenima velikih oglašivača. Brakus i ekipa, umesto otrovne i otrežnjujuće satire, počeli da pevaju. I sve tako nešto i sve u tom pravcu.

Ja se taman zabrinuo za Marinka M. Vučinića. Kud se dede? Šta li radi? Kad eto ti ga u NSPM-u, na braniku nacionalnog identiteta. Ka i vazda kad Marinko V. zašilji pero, tu odmah poteče bujica nacionalnih misli. A o čemu nam to misle Marinkove misli? O teškim temama, cenjeni publikume. Navatao prezidenta i mene u lukavom pokušaju rasrbljivanja, pa upozorava na opasnost. I da Marinko ne raskrinka rečenu dvojicu, već u septembru bi se, dame i gospodo, obreli u anacionalnoj državi, „krajnje popustljivoj prema Hrvatskoj i BIH“. Onda bi krenuli procesi unijaćenja i sunećenja, a Marinku V. bi u ličnoj karti pisalo Marin V. Držić.

Elem, cenjeni publikume, bliži se sezona drekavaca, jagnjadi sa dve glave i čudotvornih ikona na šumadijskim panjevima. Pa ko velim - hajde da budem avangarda, pa da je otvorim. Ali ovoga puta neću pisati o drekavcima, naše gore listovima, nego o onim mnogo popularnijim, holivudskim. Ne znam, pravo da vam kažem, kako mi se omaklo da ne pogledam film „Dan nezavisnosti“ u vreme kada je bio aktuelan. Prosto mi je to neverovatno jer ja takvim filmovima jednostavno ne mogu da odolim. No, dobro, zato je tu televizija, pa se pre neko veče „Dan nezavisnosti“ nađe na programu neke televizije i eto ti mene u zakazani sat ispred televizora.

E, šteta što u vreme kad bejah mlad ne bi sajta B92. Sad mi je kasno za mnoge aktivnosti koje se toplo preporučuju na web strani ove „društveno odgovorne firme“. Ali takva je sudba kleta. U jednom te momentu pregazi vreme i sve što možeš učiniti jeste da stojiš po strani i lupaš glavom o zid. Ne može svako da prati modernizacijske širine devedesetdvojke. Uvek je ta ekipa nekako dva koplja iznad svih ovdašnjih avangardi. Pa tako i moja malenkost, svojevremeno „rušitelj književnih konvencija“, dopade u tabor poklonika Vase Pelagića.

Otkup - u Srbiji to opasno zvuči! A ne bi trebalo. Zato što se radi o jednostavnom poslu. Ti, recimo, imaš neke stvari koje su potrebne nekom drugom, pa ti taj otkupi robu, tovari je u kamion i odvozi tamo gde je već naumio. I da vidiš: kada se otkupom bave privatna lica, sve ide kao po loju. Ali ako se otkupa lati država, eto ti, bato, ljutog pičvajza.

Kada se u prestoničkim novinama pojavi ovakav naslov: „Invalida u parku opljačkala prostitutka pred porođajem“, onda je cenjeni publikume vreme da stavimo prst na čelo. Bizarnosti, naime, mnogo više govore o stanju stvari nego zvanične i poluzvanične verzije realnosti, koja je ovde uslovljena raznim političkim voljama i ideološkim menama.

Opet furtutma! Nenad Čanak negde izjavio da Ćosića treba pod hitno na sud, pa na robiju, a dss-ovci se primili kao saučešće. Službeni telal pomenute sekte promptno je reagovao - saopštenjem, čime drugim - kojim je slobodoljubivu javnost pozvao da se najodlučnije suprotstavi nasrtajima na „velikog pisca“, mada sumnjam da su Čanku zasmetali Ćosićevi romani. To je pomenutom gospodinu ionako sporedna delatnost.

Eh, kakav duh! Izgubi Novak od Federera i Srbija potonu u depresiju. Ja meč nisam gledao, tenis me baš i ne interesuje (osim ako nije u filmu Mikelanđela Antonionija), pa sam rizikujući da me proglase izrodom otišao na neku kafansku sedeljku sa prijateljima. Kafana, začudo, nije bila prazna, mada su većinu gostiju činili stranci, ali nije se oskudevalo ni u naše gore listovima, ljudi u ozbiljnim godinama koji su neprestano primali SMS poruke, što me je malo začudilo, dok u neko doba ne ukačismo da porukama stižu obaveštenja o stanju stvari na Novakovom meču. Glasno se to komentarisalo, čuli su se povici razočarenja, ali me je obradovala jedna stvar: niko nije grdio našeg Noleta. To je, cenjeni publikume, izvestan pomak na bolje. Jer, u vreme kada me je sport mnogo više interesovao nego danas i dok sam još pohodio fudbalske stadione, čim bi „naš“ tim počinjao da gubi, deo ondašnjeg cenjenog publikuma je skakao kao oparen i stao da dojučerašnje idole i kumire obasipa žestokim pogrdama.

Au, bato, kakva blogosferna furtutma ispade oko razgovora između Jego Sijatelstva i moje malenkosti. Jedni hvale Borisa, a na mene drvlje i kamenje, drugima ja pašem, a Prezident nipošto. Trećima - najbrojnijim - ne valjamo ni jedan ni drugi. Sasvim, uostalom, predvidivo. I u Srbiji neizbežno. Kada bi, recimo, Mahatma Gandi intervjuisao Majku Terezu za Politiku, našlo bi se dosta privatnih pametnjakovića da u tom razgovoru otkriju niske pobude i podlu zaveru.

Osim što je čovek posebnog kova, Ivica Dačić se sve više ističe kao politički filozof. U intervjuu za novi broj Nina, Ivica je otišao korak dalje sa idejama deobe. Predložio je, naime, da se južna republika podeli između Srbije i Albanije. To mora da je žestoko podiglo pritisak u kardiovaskularnim sistemima turbopatriota i bojovnika. U njihovom poimanju sveta Kosovo kao teritorija izvan srpskog suvereniteta još može i da prođe jer - bez obzira na sedamdeset i pet međunarodnih priznanja - duh Cara Lazara i Majke Jugovića nedremano lebdi iznad kosmetskih brda i polja. Ali podeliti Kosovo sa Albancima, jednom rečju sa Šiptarima koji nikada nisu ni bili građani Srbije, to već predstavlja svetogrđe i toplo savetujem Dačiću da se pričuva. Tim pre što su njegovi žandarmi uhvatili, utamničili i ispratili Mladića na aerodrom.

I tako, odlete Mladić u Hag, a mi ostadosmo da se krčkamo u sopstvenom sosu. Svašta se nešto beše izdogađalo između prošlog petka kada je đeneral uhapšen i utorka u kome je uguran u jeroplan. Ali sve je, cenjeni publikume, bilo otužno predvidivo.