Svetislav Basara

Da Ćosić ima bar jednog iskrenog prijatelja, taj bi ga sigurno posavetovao da se uzdrži od davanja intervjua, ako već nije u stanju da prestane sa štancovanjem piščevih zapisa i sećanja. Sa druge strane, tu se radi o unosnom i uhodanom biznisu, a taj posao ocu nacije uopšte nije „tuđ“, kao što mu je - prema sopstvenim rečima - tuđ ovaj vek. Valjda XXI. Mada se to kod Ćosića nikad ne zna.

Znao sam da stvari neće izaći na dobro onoga momenta kada je došlo do spajanja politike, kulture i zemljopisa. Jedno vreme se nije moglo živeti od takozvane Srednje Evrope. Postala prekonoć Srednja Evropa šik; tu je, bajagi, civilizovanost bila uhvatila najdubljeg korena, pa su se za prijem u SE maltene organizovali kvalifikacioni i prijemni ispiti, a i neki naše gore listovi počeli da se kandiduju za srednjoevropljane. Ko vele: sve je bolje nego Balkan. A - ruku na srce - neke naše regije, Vojvodina recimo, ispunjavaju geografske uslove da budu u Srednjoj Evropi. Zlatna je sredina. Samo ju je teško definisati.

Izgubljeni ratovi - pogotovo ako se u rat krenulo u euforiji - po pravilu izazivaju frustracije među gubitničkom populacijom i u tom smislu Srbija nije nikakav izuzetak. Tako je to otkako je sveta i veka. Posle izvesnog vremena, međutim, vreme učini svoje i stvari se postepeno vrate u normalan poredak. Ali u Srbiji u kojoj su porazi tradicionalno sakralizovani, procesi normalizacije traju veoma dugo s tendencijom da potraju zauvek. Da li to znači da su Srbi nekrofili i tutumraci. Jok, more. To samo znači da na grbači imaju snažnu parazitsku, nekrofilnu i tutumračku kulturnu i političku elitu koja iz gubitništva, frustriranosti i ojađenosti izvlači političku i materijalnu korist. Ali - ovo je veoma važno - na štetu svih drugih. Uključujući i one koji ih zdušno podržavaju.

Aksiom, gospodo: Srbi nisu u stanju da se slože ni oko onoga u čemu se svi slažu. Dokaz: život i priključenija tenisera Novaka Đokovića, zbog koga je Srbija od fudbalske i košarkaške prekonoć postala teniska nacija. Nekada bi se se to u Užicu ovako prokomentarisalo: „Pa da, i dede su nam igrale tenis“. Ali da se mi vratimo nama, unucima. Kako je to Novak, od milja - Nole, uprkos sveopštoj omiljenosti još jednom podelio Srbe.

Elem, navataše i Ratka. Đeneral se - saznajemo iz krajnje šturih saopštenja - krio nedaleko od Zrenjanina, u selu Lazarevo. Što je krajnje znakovito. Lazarevo, naime, nije neka vukojebina u mlađim venčanim planinama nego poveliko naselje (oko 3.000 duša) u ravnoj Vojvodini. Ne znam tačno, ali u Lazarevu verovatno postoji policijska stanica, a svakako i dovoljan broj simpatizera i spoljnih saradnika Udbe. Ukoliko Mladić nije drastično izmenio lik, malo je - sa bezbednosne tačke gledišta - čudno da je tako dugo izmicao dugačkoj ruci srpske pravde.

Zove me prekjuče Danasova novinarka i traži da prokomentarišem vest da će Lepoj Breni podići spomenik u Tuzli. Devojka ljubazna, pa i ja ljubazno odgovaram: Lepoj Breni treba podići spomenik ne samo u Tuzli nego i u Beogradu. Sad će opet proraditi paranoja kod dela cenjenog publikuma kao što je to bio slučaj kada sam onomad podržao kolumnu Jelene Karleuše. Evo ga, zagrajaće, šatro avangarda, bajagi postmodernista, a ovamo se šlihta pevaljkama, nisu to čista posla. I pročaja, dame i gospodo.

Čudna stvar: već godinama nema viceva o političarima. Dobro, možda bi se to moglo provizorno objasniti kao posledica demokratizacije posle koje politički i političarski vicevi gube smisao. Sve je, bajagi, transparentno, sve se može reći, nema tu više razloga za subverzivnu sprdačinu sa najvećim sinovima našeg naroda i njihovim genijalnim priključenijima. Ja se, međutim, ne bih složio sa takvim objašnjenjem.

Baš tako, cenjeni publikume! Neki bi cinik sad mogao reći da je Titanik pravo mesto za srpski kavijar, ali ovoga puta ćemo se uzdržati od ciničnih doskočica. Posle serije tekstova o momku, Srbinu inače, koji je dao amputirati ruku da bi je zamenio bioničkom protezom (imao je, doduše, dobrih razloga za to) dnevni list Blic nam je u opširnoj reportaži posvećenoj famoznom kladovskom kavijaru koji je, tvrdi člankopisac, bajagi „rado jela i Aleksis Karington, to jest Džoan Kolbi“.

Crna Gora pre par dana proslavila petogodišnjicu nezavisnosti, a Srbija - koju je crnogorski referendum takoreći naterao da se osamostali - ni da pomene taj datum. Malo je to čudno. Izgleda da među srbijanskom političkom ulemom preovladava mišljenje saglasno kome ili nismo dovoljno ili smo, pak, nekompletno nezavisni. I tu je postignut konsenzus.

Ili se Tomi Nikoliću pokvario kompas. Ili mu je navigator spavao na časovima. Samo što je ona lakrdija od štrajka glađu i žeđu dopola utonula u zaborav, eto ti ga Tomo ponovo u javnosti, u emisiji Svedok koju - moram priznati - ovoga puta nisam gledao jer nemam stomak za sva ona glumatanja, prenemaganja i sve one smorne „principijelnosti“ karakteristične za ovog najuspešnijeg neuspešnog političara.

Doktor Drinkman je jedan od alijasa mog užičkog intimusa Zorana Filipovića, poznatijeg kao Fipa ili Kapetan Solea. Ništa to sa alijasima nije neobično u Užicu. Ja sam, recimo, svojevremeno bio Sem Gepard. Samo, nemojte to nikome reći. Mladost-ludost.Elem, Fipa potegao pa napisao Drinkmanov zabavnik, u kompozicionom smislu neku vrstu užičkog Hazarskog rečnika. Knjiga se pojavila u pravi čas, baš u trenutku kada sam i ja pomislio da je nadaleko čuveni užički humor stvar davne prošlosti, ako ne i još jedan lažni mit. Pa dobro, o čemu se - što no kažu - radi u Drinkmanovom rečniku? Nema tu, cenjeni publikume, nikakve naročite radnje, a pogotovo nema ni levih ni desnih visokoparnosti i proseravanja. Samo žestoka, rableovska zajebancija. Bogme i satira. Kritičari će se sad (zasluženo) naći na popriličnoj muci: u koju fioku da strpaju Doktora Drinkmana? I kako da ga definišu?

Čekaj more! Ne diže li se poslednjih godina ogromna galama oko globalnog otopljavanja, kad ovamo - iz godine u godinu temperatura pada. Evo, od novembra prošle godine do današnjeg dana teško da su sastavila tri uzastopna dana sunčanog vremena. Prošla polovina maja meseca, a ujutru sedam-osam stepeni. Kiša lije kao iz kabla. Neću sad i ja da odem u krajnost pa da prorokujem dolazak novog ledenog doba, ali meni OVO ne liči na otopljavanje. Dapače!

Ivica Dačić, cenjeni publikume, sve češće i sve odlučnije nastupa kao avangarda radničke klase. Evo, pre neki dan je jeretički izjavio da bi Kosovo trebalo podeliti, s čim se inače i ja slažem (pod uslovom da je to uopšte moguće) jer je čekanje ponovnog uspostavljanja „državnog integriteta i suvereniteta“ nad celom kosovskom teritorijom ćorav posao. Konačno, dvogodišnji histerični, pa čak i psihotični pokušaji da se Kosovo još jednom oslobodi u svakom smislu unazadili su Srbiju i učinili je politički krajnje nestabilnom zemljom. Ali tako to biva kada se ljudi s minimalnim potencijalima odaju maksimalističkim ciljevima.

Odavno nas turbopatriotski mislioci upozoravaju da je MMF zločinačka organizacija, ali malo je ko na ta dalekovida upozorenja obraćao pažnju. Sada su maske pale i svakome je jasno da su bili u pravu. Direktor, naime, MMF-a Dominik Stros-Kan uhapšen je pred samo poletanje u avionu zbog „seksualnog napada na spremačicu“ , i zbog „pokušaja silovanja i zadržavanja protiv volje“. Drčan čiča taj Stros-Kan. Sprcao šezdeset i dve godine, a čilo zaskočio spremačicu, pa kad mu rabota nije uspela, zbrisao u zračnu luku ostavljajući mobilni u hotelskoj sobi.

Zivkaju me ovih dana stari drugovi i protestuju što (kad već imam mogućnost) nisam digao glas protiv novouvedenih restrikcija pri kupovini alkohola i ograničavanja radnog vremena kafića, klubova i pajzlova.