Svetislav Basara

Evo novog bauka za Ćirjakovića, koji, pretpostavljam, neće propustiti da u današnjoj kolumni pronađe natruhe autohegemonizma, bez koga mu je i autošovnizam nekako krnj – to dvoje ide u paru – a ni autoanarhliberalizam nije sav svoj i zato ću se u kritiku fiozofije Smederevske palanke upustiti sa pozicija autoneoliberalizma.

Nadam se da mu Vava Petković neće zameriti što sam kidnapovao naslov njegovog romana. Ne bez neke, kako ćemo videti. Ima tome poodavno otako sam sa ove tribine srpskom narodu i senatu blagoobznanio da problem Srbije nisu loše politike, nego loša psihologija i da iz srpske kolektivne psihologije, ovakva kakav jeste, nikada neće proizići dobra politika, kao što se od takozvanih govana - ma koliko ih mackao marcipanom i posipao vanilin šećerom - nikada ne može ispeći ukusna pita.

Naslutih iz podteksta da je moj drug Rade Cvetićanin pogrešno pomislio da sam mu zlurado pripisao neveselost u prognozi izbora, što je daleko od činjeničnosti, jer moja neveselost na istom poslu ič nije bila manja od njegove, ali živo me interesuje - i očekujem da mi Rade narednih dana odgovori - šta bi, počem, bilo da su ovoliko glasova koliko Oco, pre neki dan dobili Kanda, Kodža, Nebojša i Sanda?

Godina prva, Dan drugi, Druge Ocove ere! Danas nema Bulazni dana, ne zato što je, daleko bilo, ukinuta, nego zato što su komentatori prestali da bulazne. Privremeno, pretpostavljam. Zbog postizbornog šoka. Koji će, uzgred, biti tema naše današnje kolumne.

Kako skomračni bog srpskog višestranačja i izbornosti i zapoveda, u svetu nedelju, nešto ispred osam, namestih se pred televizor i - ne bez izvesne zluradosti - pokušah da vizualizujem situaciju u štabovima naših političkih partaja. I - šta videh u viziji? Videh živce (ne žiške) koji drhću ko da čitaju stravu sanka s bledih lica naših političkih paša i pašenoga. Nije mala stvar! Na jednoj strani izabranosti/neizabranost su leb, mast i laki keš, na drugoj zaborav, snegovi i šaš.

Bulazn današnjeg dana biće sam današnji dan, u kome ćemo saznati imena srećnih dobitnika izbora i čuti (i videti) svakakva čuda i pokore, a dok taj dan ne osvane, hajde da vidimo šta ima novo u predizbornoj ćutnji.

U žestokoj konkurenciji za Bulazn dana ponovo je briljirao neodustajni "Kiki",a onako, uzgred i s visine, razrešio i večnu misteriju šta je starije – kokoška ili jaje. "Naravno" – prosvetljuje nas Kiki – "starije je jaje. I to levo."

Odzvonilo zrenjaninskom Zelenom zvonu. To odzvonjavanje - koje je u našoj kulturnoj čaršiji odjeknulo nekako muklo - ujedno je i vest i Bulazn dana, jer se ideja o ukidanju Zelenog zvona mogla začeti samo u glavi koja - na podobije glava iz komentatorluka Famoznog - povezuje kakofoniju i kaku i to smatra bogznakakvom mudrošću i duhovitošću.

Polako, čućete odgovor na naslovno pitanje. Pre toga - novotarija. Famozno uvodi subrubričicu "Bulazn dana", koja će - kao neka vrsta "narodnog oduška" - srpskom narodu i senatu podastirati najrecentnija dostignuća komentatorskih bulažnjenja. Evo današnje bulazni: "Što se tiče jezika, ti si, Base, rodoljubac nad rodoljupcima: u kolumnama najviše upotrebljavaš kakofoniju. Hoću da kažem da mnogo kakiš." Potpis: "Kiki".

Bauk liste kruži Srbijom, pa ko velim, daj da još jednom lanem pre nego što mi izborna ćutnja - a možda i nešto konkretnije - ne zapuše usta. Ni surgun nije isključen. Streljanje, nadam se - zbog popravljanja "imidža" Srbije u međunarodnoj javnosti - neće biti uzeto u smatranje.

Priđosmo mic po mic kraju još jedne predizbornosti. Preostalo je još samo da glavne personae dramatis daju "završne" intervjue i da se u temelje naše budućnosti položi još nekoliko kamena temeljaca pa da zaćutimo, pogasimo svetla i polegamo.

Osim politike, postoji i krk u pizdu novinarstvo, a zašto je takvo novinarstvo u stvari novindžiluk, a ne žurnalizam, i zašto je ono loše po istoriju i život, o tome je pre par dana u "Politici" - ili bar u njenom elektronskom izdanju - Boško Jakšić objavio jedno dušekorisno štivo. Zainteresovanima toplo preporučujem da pomenuti tekst potraže u bespućima internetske zbiljnosti i da ga pročitaju, a ja ću se - zbog karakterne isnuficijencije - ograničiti na kraći citat:

Subota je dan za kulturu, ali znate kako kaže "naš narod", bar njegov zapadnosrbijanski deo – jebo ti kulturu, gledaj od čega se živi. Dosledan sebi, dostojan svojih svetinja i svoje svetle istorije, "naš narod" je vekovima gledao od "čega se živi" i na kraju je, jebavajući kulturu i gledajući od "čega se živi", došao u situaciju da nema od čega da živi, a da – o istom trošku – nema ni kulturu, a – kako stvari stoje – ukoliko Oco – pu, pu, pu, daleko bilo – izgubi izbore, još će manje imati od čega da živi, a još mnogo manje će imati kulturu, jer u slučaju da Oco izbore izgubi, penzija – kako reče Ocov petokoalicionaš (nije petokolonaš, Ceco), Krkupizdubabić – neće biti, što znači da neće biti ni takozvanih nacionalnih mirovima, pa će poslenici kulture – u znak solidarnosti sa "našim narodom" –takođe pocrkati od gladi.

Lepo kaže "naš narod" - ne čačkaj mečku po ženskom polnom organu, ali meni đavo ne dade mira, džarnuh onomad u srpsku policiju i policajnost - što je stoput gore nego džarnuti mečkin ženski polni organ - i sad iz noći u noć sanjam košmare. Onaj od preksinoć, u Makedonskoj, beše, kako se to u žargonu kaže, belo perje u odnosu na noćašnji. A šta sam usnio, to ću vam sada podastreti, uz savet da pre čitanja obučete kožne gaće.

Otvorih jučerašnjom kolumnom policajnu Pandorinu kutiju, čestnejši čteci. Može biti da sam zato svunoć sanjao policaje - "sve brđane kršne, orne da pretuku", što reko Brana Petrović - kako me, ovako sakatog, isukanih pendreka ganjaju niz Makedonsku ulicu dok Smajlovićka s balkona najstarijeg balkanskog lista dovikuje: "Udri bandu, on će mene da pendreči! Udri!"