Svetislav Basara

Razumem nezadovoljstvo, pa čak i gnev, izazvan najavom već poslovičnog policajnog popečitelja da će predstojeće izbore kontrolisati policija, ali - ka i vazda - ne razumem ovoliki ibret. U kojoj su to zemlji ibret hanume i gospoda živeli, na kakve su se to visoke standarde navikli, pa im teško palo ono što, fakat, jeste teško, ali što je, da kažemo, notorno, a notorno je da je Srbija od svog nastanka bila - i da će do neodređenog dana u dalekoj budućnosti, kada se drugačije naredi ostati - policajna država per excellence.

Juče se navršilo sedamnaest godina od dana kada je - usred "zločinačkog NATO bombardovanja" - javno pogubljen Slavko Ćuruvija. Sitničav kakav sam, namerno nisam napisao - "ubijen" jer ubistva (s predumišljajem, iz strasti, iz nehata, itd.) spadaju u domen nekontrolisane, nazovimo je tako, privatnosti, a države - kada se odluče na takav korak - ne ubijaju, nego pugubljuju.

Ponedeljak je baš onako "zavlačit" dan. Pusti se iksan preko vikenda malo odmori, obnovi energiju, apetiti mu porastu, pa od ponedeljka očekuje da mu donese nešto novo, nada se - kad smo već kod turcizama - nekom birićetu, ali, avaj, odavno više nema takvih ponedeljaka, a da nema pobednika Haškog tribunala, Šešelja, pokretača srpskog vremena, ne bi bilo ni utoraka.

Uobičajilo se ovde misliti – s ciljem da se ne misli, a da se prostota zaseni – da je vrlo kulturno svako mesto na kome se pojavi kulturpopečitelj, kao što njegov kolega po palici (iako ne dirigentskoj, nego vaspitnoj), unutrašnji popečitelj, Stefanović, misli da su policaji i policajke postrojeni iza njegovih leđa garant bezbednosti Srbije i kao što je, za vakta jedne od mnoštva naših "tamnica naroda", SFRJota, garant bratstva i jedinstva – u zvučnom smislu – bilo Kozaračko kolu u kome su đipali momci i đevojke odevene u nošnje svih naših naroda i narodnosti, a u vizuelnom – omladinac, rudar i oficir postrojeni na bini.

Izvlačenje novčane koristi i (pride) političkih poena iz apsolutnih besmislica i budalaština, jedan je od najstarijih i najunosnijih srpskih zanata. Svetao primer tog zanatskog umeća bio je svojevremeni projekat "Terazije na Novom Beogradu".

Da je počem Oskar Davičo živ - a prava je šteta što nije, imao bi on šta da kaže - možebiti da bi ovde često citiranu i parafraziranu pesmu "Srbija" dopunio stihom - Oj, Srbijo, među sabornostima. Ono, fakat, i Davičo je bio sklon sabornosti, ne, doduše, nacionalističkoj, nego internacionalističkoj, ali se - bujna, pesnička priroda, kakvim ga Bog beše sazdao - u ondašnju sabornost slabo uklapao, pa je često dolazio u "sukobe", ali to je već tema za "Istoriju radničkog pokreta", a ne za našu kolumnu.

Budući da moja malenkost među klijentelom one već poslovične kafanice slovi kao "obično dobro obavešteni izvor", pita me pre neko veče jedan od redovnijih gostiju a da šta ja mislim o tome što je avion Air Srbije nazvan Miki Manojlović, da li u tome - takođe je pitao - ima neke skrivene simbolike i da li je Miki Manojlović, narodski rečeno, "legao na rudu", to jest - "podržao" Oca i njegov nenarodni režim da bi zauzvrat bio nagrađen položajem kulturnog popečitelja.

U društvima koja su srušila sve mostove prema realnosti, koja su sva vrata pozatvarala guzicom i koja glavne mostorušitelje slave kao nacionalne heroje, sasvim je logično da se događaji ponavljaju. Naprosto nemaju izbora. Naročito tokom predizbornih kampanja. V čjom sad bilo djelo? Eh, v čjom. Ako sam onomad - polazeći na put - na vestima radija Beograd čuo blagu vest o šešeljooslobađanju, prekjuče sam - vraćajući se sa puta - čuo crni glas o bombi (i rafalima) bačenoj na halu u kojoj je Oco trebalo da se obrati srpskom narodu i senatu na Kosovu.

Bilo je "više nego" predvidivo da će posle oslobađajuće presude uslediti dani Vojislava Šešelja koji bi - kako stvari stoje - lako mogli da se produže na godine, a možda - zašto ne - i na decenije. Nisu se megabajti na haškoj presudi još čestito ni osušili a vojvoda je - gledam ga pre neko veče kod Jugoslava Ćosića - već počeo da postavlja uslove za buduće koalicije. Pretpostavljam da uslove znate, da ne obnavljamo gradivo. Bar dok ne postane obavezna lektira.

Subota je dan predviđen za kulturu, ali ovoga će puta biti posvećena pravosuđu. I to ne bilo kom, nego haškom, belosvetskom a opet našem. Pretpostavljam da pogađate v čjom djelo i da delite moje mišljenje da je oslobađajuća presuda bivšem haškom sužnju vojvodi Šešelju sve druge teme učinila nezanimljivim. Pa kad je tako, pređimo na stvar.

Nisam - možda čak i namerno - blagoulučio priliku da pogledam predizborni spot (kaže li se to tako) Srpske napredne stranke, što uopšte ne znači da ga - hteo me hteo - skorih dana neću videti, jednog jutra, kad uključim šporet da skuvam kafu i kadiz ringle - kao božemeprosti iz nesagorive kupine - iskoče i progovore plamteći državotvorni likovi.

Kao da se uvredila nedavnom "ocenom" Famoznog da je mlakašna i da nije ni prići nekadašnjoj, srpska predizbornost se potrudila da ocenu demantuje, pa je napravila scenu koja nas je - nadam se samo privremeno - podsetila na zlatne devedesete.

Po beogradskoj čaršiji i mahalama juče se kao munja pronese vest da je glodur Panović, smenjen, a da je na mesto glodura postavljen Draža Petrović. Vest je, fakat, odjeknula kao iz vedra neba, pa sam - s ciljem da pravovremeno i objektivno informišem komentatorluk - pozvao Panovića da ga pitam v čjom bylo djelo, a Panović reče da ne zna i da je to odluka Skupštine osnivača. Šta da se radi? Osnivači te postave, osnivači te smene. Kod njih su i nož i pogača.

Nismo mi baš uvek izvan svetskih trendova. U nekima smo čak i "lider". U administraciji straha i sinhronizaciji emocija, na primer. A opet - čak i kada se uključimo u trendove i postanemo "svetski" - ostajemo nekako naši. Kao ono pivo - prećutaću koje, da ga i ja ne bih reklamirao - koje nas je, je li, othranilo. Kad nam je bilo najteže.

Ne paničite, nije utorak, ponedeljak je, samo je na snagu stupilo letnje računanje vremena, pa je i predizborna hronika pomerena za jedan dan. Ili je, možda, trebalo da je pomerim za sutra? Kad u jesen i na proleće kucne čas za pomeranje kazaljki, nikad nisam sasvim siguran kako da - što kaže onaj Čačanski biznasmen - "dognam" sat. Dal napred, dal nazad? Mada to u zemlji, u kojoj se ni vekovi ne "doteruju", i nije bogznakako važno.