Zlatko Paković

Branko Vučićević je umro usred svetskog kunsthistorijskog žamora o stogodišnjici Maljevičevog Crnog kvadrata, koji se čuo i u ovom našem crnom vilajetu. Bila je to tiha cezura u žamoru. Dok su drugi samo govorili i pisali o Maljevičevom prekretničkom delu, Vučićević je, u njegovu čast, delao. Uzeo je i umro. Sasvim u duhu poimanja i življenja avangarde. Jer, misliti i biti - ili je jedno, ili nije nijedno!

Dvadeset trećeg aprila ispuniće se 400 godina od smrti Servantesa i Šekspira, dva najznačajnija evropska pisca u ta četiri stoleća. Komedijant slučaj uredio je da Šekspir i Servantes (koji je sedamnaest godina stariji) umru na isti datum, 23. april, 1616. godine. Kažem, te smrti su istog datuma, ali ne i istog dana. Upravo to je rabota pomenutog Komedijanta.

Nikolić Tomislav, aktuelni domaćin ove države, kojem je predsednička funkcija omogućila da postane, iako ne najbolji, najpoznatiji pekar rakije u zemlji, a on njoj, predsedničkoj funkciji, da svoje referentno polje proširi na nadriginekologiju i nadrigenetiku, u poslednjoj je svojoj seansi poručio, urbi et orbi, da postoji srpski genetski kod, i da je taj kôd, u svojoj strasti i plodnosti, jednakiji od drugih nacionalnih genetskih kodova.

Istina je kao voda. Uvek sebi probije put. Nekad joj je potrebno dugo vremena da prokaplje. Nekad se pojavi tamo gde je niko ne očekuje i progovori jezikom koji je uobičajeno nije dostojan. Čudni su putevi istine.

Evropa je konsternirana nasiljem migranata sa severa Afrike nad građankama Kelna u noći dočeka nove godine. Konzervativni, desničarski, zatim i filonacistički evropski mediji likuju nad ovim događajem kao nad krucijalnim dokazom svog, najzad ispunjenog, predviđanja i upozoravanja da sva vrata i sve prozore na Zapadnoj Evropi treba dobro zaključati pred najezdom Arapa sa istoka i juga. Nemački ministar pravosuđa Hajko Mas izjavljuje da ovo nasilje - u kojem ima pokradenih i seksualno uznemiravanih žena, s nekoliko slučajeva silovanja - nije ništa drugo do "slom civilizacije". Ovaj emfatični izraz u Nemačkoj se inače koristi kad se govori o duhu nacionalsocijalizma, koji je za Hitlerova vremena obuzeo većinu njenih građanki i građana.

Hristos se rodi! Kad to izgovore hrišćani, pravoslavni ili katolici, pravoslavni ili protestanti, pred očima imaju istu sliku, sa jaslama u štali, sliku rođenja Isusa iz Nazareta od devojke Marije i Svetoga duha, i misle na isti događaj ovaploćenja Boga, naime, pretvaranja Logosa u egzistenciju. Ali, u pozadini ovog podjednako predočenog događaja stoji bitna razlika u tumačenjima na zapadu i istoku, o kojoj većina onih koji podjednako uzvikuju: "Hristos se rodi!", ništa ne zna, ali joj to nimalo ne smeta da, u paklu te razlike, one druge naziva šizmaticima, i, u slavu zajedničkog trojedinog Boga, mrzi na te druge kao na najljuće neprijatelje.

Danas je Božić, ne samo katolicima i protestantima nego i brojnim pravoslavnima, među njima i Bugarima i Grcima. Za većinu hrišćana u Srbiji, za sve okupljene oko Srpske pravoslavne crkve, po ugledu na Carigradsku patrijaršiju i Rusku pravoslavnu crkvu, Božić će tek doći, jer, za njih, danas nije 25. decembar, dan kojem je pripisan datum rođenja Isusa iz Nazareta, nego je danas tek 12. decembar. Ipak, zima, koja počinje 22. decembra, i za njih je počela, takođe, neuobičajeno toplo.

Književni opus Sretena Marića (1903 - 1992) u potpunosti je "esejistička literatura o literaturi", neretko i esejistička literatura o esejističkoj literaturi o literaturi. NJegovi kritički ogledi o nekom delu, opusu, književno-umetničkom fenomenu ili teorijskom pravcu, uglavnom kroz kritički prikaz kritičkih ogleda drugih pisaca i teoretičara, otkrivaju neposredni doživljaj koji je postao "sastavni deo vlastite ličnosti" autora.

Prolazi već nekoliko suvišnih dana u iščekivanju smene ili ostavke ministra odbrane Bratislava Gašića. To je pitanje puke forme, smena ili ostavka. Ista stvar, samo različito upakovana.

Nikad i nigde drugde kao danas u Srbiji detektor laži nije ovako i ovoliko, udarnički radio. Ne znam da li je to jedna jedinstvena mašina ili ih ima više te je to jedinstveni sistem istovetnih mašina koji se, stručno, naziva poligraf. U svakom slučaju, ta mašina ili taj sistem mašina, o Savindanu i Sretenju nesumnjivo zavređuje barem po jedan orden prvog reda za posebne zasluge, duhovne i državničke. Ne štedimo na zlatu, kad već ne štedimo na ćutanju!

Danas u Beogradu počinje XXI Festival autorskog filma. Šta je to autorski film?Izgleda da dobro znamo šta je to autorski film kad se ne trudimo da definišemo taj pojam, ako je to pojam, ali kad treba da ga definišemo, onda nismo baš sigurni šta pod njim precizno podrazumevamo.

Nužni su nam novi pojmovi. Pojmovi koji proizvode više istine u stvarnosti i manje košmara u snovima. Jer je pitanje opstanka u tome da one koji dolaze ne vežbamo lažima na koje je naselo naše vreme.

Sprema se rehabilitacija i Milana Nedića, predsednika srpske vlade pod vladom nacističke Nemačke, dakle, predsednika jedne saslužničke nacističke vlade, kvislinga par excellence. Da li će se ona pravno i ostvariti, manje je važno. Bitno je da se ona sprema i da ostaje u stalnom dolasku kao naveštenje pod kojim iz meseca u mesec, iz dana u dan, naš antifašizam, nekad jarko svetski, jarko crveni, sad sve više bledi i dobija nekakvu rozikastu boju da se uskoro potpuno istre i zacrni.

Kad govori o rodoljupcima, Jovan Sterija Popović je nedvosmisleno jasan i do kraja poučan. Rodoljupci su ništarije, upropastitelji nacije, ubice svog roda. Ubice svog roda.

Elita postoji i među kriminalcima, kaže Vilfredo Pareto, i to je, u jednom ironičnom smislu, sasvim tačno, kao kad bismo rekli da postoji elita i među klošarima. Postoje, da, elitne ubice, elitni kockari, elitne prostitutke, čak i elitni biznismeni i bankari. Ima, dakako, i elitnih svetaca među svecima, a kamoli elite među elitom. Ali, kad govorimo o eliti, mi govorimo o nekoj drugoj vrsti grupe i uticaja nego što su ovi koje pominje Pareto. Govorimo o onima koji "svojimnačinom postupanja i razmišljanja uspostavljaju norme važeće u celokupnom društvu", kako to precizno elitu definiše Zigfrid Frederik Nejdel, antropolog. Ja, sam, rekao bih da svaka riba smrdi od glave, a svako društvo od elite.