Iz kornera

Napis „Rad čini čoveka slobodnim“ („Arbajt maht fraj“) stajao je svojevremeno kao monstruozna šala iznad ulaza u nemačke koncentracione logore. Ova maliciozno-licemerna dekonstrukcija ideje rada na nivou nacističke parole dobila je tokom Drugog svetskog rata svoj dijametralno suprotni pandan na severnoameričkom kontinentu u vidu propagandnog plakata Normana Rokvela. Plakat je prikazivao ikoničnu američku radnicu Rozi (u radnom kombinezonu i razgaženim čizmama) kako na pauzi za ručak u fabrici aviona stoji na Hitlerovom „Majn Kampfu“.

U ne tako davnoj prošlosti politički dvoboji činili su ugaoni kamen televizijskog prajm tajma. Rotiranje jednih te istih likova iz emisije u emisiju, razglabanja o standardizovanim temama, bajate floskule, hičkokovski izrežirana tenzija, sve je to u jednom trenutku poprimilo konture nove sportske discipline.

Završen je, što bi Zvonko Mihajlovski rekao, „još jedan pokretni praznik fudbalskih slika“. Večiti derbi je emitovan u devetnaest zemalja dok je devedeset stranih izveštača (plus sto pedeset domaćih) grčevito iščekivalo novu detonaciju srpskog huliganizma. Na sreću ostali su kratkih rukava. Jer, pored uglavnom korektnog navijanja i loše partije „večitih“ nije se imalo o čemu drugom izveštavati. Izuzev eventualno o isečenim gumama na automobilu Zvezdinog trenera.

Čak i najokoreliji skeptici koji o inteligentnom vanzemaljskom životu govore sa izvesnom dozom malicioznosti, položiće oružje pred „bliskim susretom treće vrste“ koji je doživeo Kirsan Iljumžinov. Ovaj čovek, inače predsednik ruske republike Kalmikije i predsednik svetske šahovske federacije - FIDE, imao je po sopstvenom priznanju, krajem devedesetih, susret sa posadom letećeg tanjira.

Možda je jedna od misterioznijih petooktobarskih TeZa ona u vezi sa nabildovanim revolucionarnim angažmanom građanstva. Jer, ukoliko se prate izjave ultrapoznatih, poznatih, manje poznatih i posve nepoznatih osoba koje su se poslednjih godina javno prisećale petooktobarskih događaja, („nismo se valjda džabe borili protiv Miloševića“), dolazi se do zaključka kako su se petog oktobra sva ta brojna lica nalazila istovremeno u prvim borbenim redovima (sa šerpama ili pištaljkama svejedno), obavezno u blizini Savezne skupštine i redovno rame uz rame sa Đinđićem i Koštunicom.

Teorije zavere (TeZe) su poput super lepka - čvrsto vezuju razum za praznoverje. Poznata je teorija zavere po kojoj Tito nije bio onaj Jože iz Kumrovca što se koritom spuštao niz zaleđenu padinu i zavitlavao majstora Karasa već Čerčilov (polu)brat ili još bolje vanbračni sin Franje Josifa. Čuvena je i teorija zavere koja govori o tome da je pravi Pol Makartni poginuo ‘66. godine i da ga je zamenio dvojnik. TZ ne bi predstavljale super lepak za mozak da nisu poduprte bogatom kvaziargumentacijom.

Crnogorac traži od brata da mu ovaj zaposli sina u Beograd(u). Uslov je da mesečna plata ne prelazi dvesta maraka pošto đetić treba da nauči veštinu stezanja kaiša. Burazer mu nakon preporučenog asortimana adekvatnih i dobro plaćenih poslova (za koje nije potrebno naročito obrazovanje) odgovara da je zalud sve, jer za tako malu svotu sinovac prvo mora da završi fakultet. Ovaj vic je bajat (ideal su marke a ne evri), ali nažalost reflektuje aktuelnu fenomenologiju obrazovnog sistema Srbije.

Čini se kako su se Englezi oporavili od Maradonine „božije ruke“ tek naredne godine u Beogradu. Četiri gola u mreži Maura Ravnića za svega dvadeset i pet minuta uz nesebičnu pomoć indisponiranog Marka Elsnera, eliminisali su nas te ‘87. sa evropskog prvenstva u fudbalu. Priča se da je osramoćeni Ravnić, nesavladivi kralj domaćeg prvenstva i riječke Kantride, u poluvremenu napustio reprezentaciju. S druge strane, Radača koji staje na propisno izrešetani gol uspeva da do kraja utakmice sačuva mrežu, čak i Katanec smanjuje na 1:4 i to pomoću engleskog oružja - glavom zakucava nabačenu loptu koja se odbija od trave i završava iza leđa vremešnog Šiltona.

U poznatoj epizodi „Zone sumraka“ jedan stereotipni self-made tip pronalazi neobičnu štopericu pomoću koje, kad god mu se prohte, uspeva da zaustavi vreme. Srbija je sličnu štopericu, čini se, oduvek imala pri sebi što u kombinaciji sa teorijama Đanbatiste Vikoa i Ibn Kalduna o cikličnom ponavljanju događaja vodi zaključku da se naizgled ništa, već dugo vremena, nije izmenilo u sociokulturnom i političkom ambijentu Srbije. Zejtin, šećer i mleko i dalje predstavljaju centralnu osu potrošačke neizvesnosti. Cene hleba i goriva redovno skaču dok su redovi ispred banaka i pošta dugački kao nekada (umesto devizne štednje kod gazda Jezde sada imamo akcije NIS-a, ali i uvek aktuelne penzije o kojima brine Broj Jedan srpske vlade Krkobabić).

Ko svojevremeno nije prošao školu samoupravljača "Milentije Popović", taj nikada neće spoznati savremene mehanizme stradanja radničke klase u Srbiji.

Sve je već snimljeno u Holivudu, tom „umetničkom kanceru kosmosa“ kako ga naziva bit-pesnik Bob Kofman. A ako je sve već snimljeno, nameće se pitanje šta će se ubuduće snimati, bogati? Bez obzira na uzlet 3D tehnologije, činjenica je da se mnogi holivudski žanrovi gase ako se već nisu ugasili. Vestern je po svemu sudeći okončan sa filmom „U tri i deset za Jumu“ gde su Rasel Krou i Kristijan Bejl pokazali kako se staje uz rame Kupera i Lankastera. Odzvonilo je i tzv. skrubol komediji budući da se „njom“ bave osrednji reditelji muzičkih spotova po estetici bliži Ed Vudu nego Hauardu Hoksu.

Vidovnjaci i babe gatare oduvek su prestavljali deo srpskog folklora. Narod ih je nazivao zduhačima i vilenjacima odnosno muabirima. Umeli su da tumače zvezde, da gledaju u karte i čitaju sa dlanova, a neki kao čuveni crnogorski vidovnjak Šćepo Kokolj i da zavire u plećku. Bili su to multitalentovani tipovi koji nisu naplaćivali svoje vizije (profesionalizam i specijalizacija uloga uslediće kasnije). Za mnoge od njih se verovalo da su definitivno sišli s uma, kao za Stanu Lazovu iz Ćeklića koja je vazda nosila pero od kokota u kosi, ali i predviđala stvari od globalnog značaja („doći će vrijeme te će se cio svijet žicom opasat“).

Meteorska kiša je najupečatljivija u avgustu, naročito kada „pada“ iznad mora. S jedne ulcinjske terase poseban doživljaj predstavlja posmatranje sveg tog nebeskog kamenja koje nestaje tamo negde u pravcu Otrantskih vrata - mestu razdvajanja Jadrana i Mediterana.

„Nacija se gasi kad više ne reaguje na fanfare: dekadencija je smrt trube“ - zvuči kao antiglobalistički slogan sabora u Guči, ali nije. Reč je o jednom od „silogizama gorčine“ Emila Siorana (Emila Ciorana) koji u slobodnom prevodu znači da duhovna letargija ne pušta tako lako društvo koje je već dograbila svojim kandžama. Isto bi se moglo reći i za nacionalnu kulturu koja počinje da gasne onog trenutka kada bujica šunda „utuli“ krepost ozbiljne literature. Tada obično počnu da niču stručne komisije i odbori za dubinsko čišćenje narodnog duha od literarnih trica i kučina odnosno šunda, ali se takav „kirbi spiritizam“ na kraju obično završava nedoumicom šta sve spada u šund i šta sve zaboga treba počistiti? Prema definiciji šund se prvenstveno odnosi na treš književnost (pulp fiction) u koju prvenstveno spadaju vestern, krimi i herc romani štampani na jeftinom papiru.

Reprezentacija Severne Koreje nije uspela da osvoji Svetski kup u fudbalu, pa je zbog toga selektor Kim Džong-Hun izbačen iz vladajuće Radničke partije. Otac nacije Kim Džong-Il zaključio je valjda da bratstvo-jedinstvo nije funkcionisalo kako treba među severnokorejskim fudbalerima u Južnoj Africi, što je presudno uticalo na slabašne partije protiv „pacera“ iz Brazila, Portugala i Obale Slonovače. Ali, ukoliko se bratstvo-jedinstvo možebiti urušilo na komunističkom istoku, ono je neočekivano vaskrslo na trulom kapitalističkom zapadu, preciznije unutar Ferarijevog tima tokom velike trke formule jedan u Nemačkoj.