Božidar Andrejić

Ne garantujem baš, premda je mnogo znakovlja, da su biljke i drveće često pametnije od ljudi, ali sigurno jesu od naše kvazi-države!

Prošle subote probali smo da kroz neke naoko nevažne ilustracije objasnimo kako se unutar fame o decentralizaciji svake vrste medijski i kulturološki, a najviše propagandno mnjenje, koliko ga ima, a malo ga ima, mesi u duhu centralizacije. A u poslednje vreme na širem, političkom planu u smeru autoritarne uzurpacije svega što se uzurpirati može.

Decentralizacija kao pojam, ko uopšte zna i obraća pažnju na njega, a ovde je, bojim se malo takvih, i u rečniku (tobožnjih) poznavalaca se tretira - kao političku "stvar" (joj, što ne volim ovu reč koja se godinama u jatima penje na glavu otkad su svi "zavoleli" THING!)

Ove tekstove gotovo uvek pišem ponedeljkom da bi odstojali do srede kad ih šaljem. Današnji ponedeljak je jedan od najvažnijih u mom životu, kao dan kad je svima i svemu uprkos izašao prvi broj ovog lista. Mnogo je godišnjica bilo kad smo, mi njegovi osnivači o nastanku i mukotrpnom trajanju ovih novina štošta beležili. Sećanja postaju sve klimavija i nepouzdanija i boje se - da, da, sećanja se boje više od nas sećalaca - da neće biti istinita, ako se ne potkrepe dokumentacijom.

(ne krši predizbornu smutnju)

Sa Svetlanom Broz, prijateljicom (iz) Danasa, pa potom i mojom, velikom čovekoljupkom, poslednjih meseci imao sam intenzivnu komunikaciju. Mrežnu, mejlovima... ređe i telefonski. Razmenjivali smo neke neobjavljene rukopise, konsultovali se o njima, podržavali se ili sugerisali da se štošta promeni, doda...

Pišanje je poodavno ušlo u politiku, a sad i ovde dva primera govore mnogo više o aktuelnom društveno-političkom i kulturološkom nego ličnohigijenskom kontekstu.

Dok razmišljam o ovoj temi, nameće mi se sećanje od koga je možda ona i nastala. Negde na prvoj godini fakulteta, pre će to biti proleće 1974. nego prethodna jesen ( imam sliku, evo je i za štampano izdanje, ali bez datuma na poleđini!) naš je FPN, tj. omladinska organizacija organizovala posetu jedne grupe istoimenom faksu u Sarajevu.

Duže od svake pretpostavke, Timočka krajina, tj. neki njeni delovi, nazivala se "slepim crevom" Jugoslavije/Srbije.

Reklame, posebno one televizijske (samo) na prvi pogled kazuju o nečem novom, robi ili usluzi. Na drugi pogled se ne mora mnogo čekati: sve više njih govori o dubinskim anomalijama društva, o sveukupnoj "ovoj situaciji" tj. ovom mučnom trajanju.

Uobičajilo se, ne od skoro, verovatno i čitaoci primećuju, da kad neko pođe u prodavnicu, na pijacu itd. obično kaže "idem da uzmem". A ako nekom od prisutnih, ili ukućana treba još nešto, on poruči "uzmi i (meni) to i to." Po pravilu, mnogi se pohvale kako su upravo "uzeli" lep ležaj ili komodu...

Jeste da je Nenadležnik održao "pečes" puta odlagano, takozvano (jer nije trajalo tri dana!) trodnevno vašarsko koprcanje, a zvalo se baš tačno - "Ne damo Srbiju". Nehotice i podsvesno lopov priznaje da ju je oteo, ali je i dalje ne da! Izneo i svoje zahteve, pa i onaj da se "oslobode otete institucije". Tačne su i procene da iz sindroma "ranjene zveri" proističe i namera da se pojača represija. Stanje ove nedelje stoga izgleda drugačije nego prošle kad je objavljen prvi deo ove priče.

Pratim kolikogod mi prilike i obaveze dozvoljavaju, ovu neočekivanu silu što je došla iznenada pre pet meseci i ulila nadu i onima što su godinama bez nade da može da (se) reši stvar. Dakle, studenti, studentski pokret bez premca od generacije od koje se - mnogi se slažu, niko nije ovako šta očekivalo.

Bio sam na sahrani/kremaciji Svetlane Broz. Obavezivali su me na to godine prijateljevanja, saradnje i intenzivne komunikacije.

Pitanje da li je rok muzika svojom dugotrajnošću već zaslužila da se tretira kao tradicija, a da to ne ostanu samo kolca i folklorci bilo mi je ukrasna provokacija da se zapitam/o o dubljim problemima. Uostalom, ako su narodni i folklorni motivi često bili podloga za nova ozbiljna muzička dela i opere, pa su i naši preci u tome briljirali zašto bi pitanje sa početka bilo samo "potštapajuće"?