Duško Bogdanović

Verovatno malo današnje klinčadije poznaje one rodoljubivo-borbene stihove o mladoj Vojvođanki koja je pušku nosila, ali, braćala moj, i bombe bacala.

Novak Đoković, najbolje rangirani svetski teniser, u minule dve sedmice igra svoj, možebiti, najgori tenis u poslednjih šest-sedam godina.

Vujadin Boškov pre nekoliko meseci, prošlog vikenda i Vladimir Beara, odoše drugarima dragim, Tamo Negde, na svevremeno okupljanje. U večnost. Ovoga puta, bukvalno tako.

Biće ovo, kanda, sezona bez „kiselih krastavaca“. Teško da će - sem idiotskih selfija našeg opskurnog selebritidžuluka - vesti o mišu u pivskoj vlaši, teletu sa dve glave, pohotnom starcu (67) koji je, sa isukanim „kopljem“ vijao ženskadiju po komšiluku i slična žurnalistička dovijanja, okupirati novinski prostor i televizijske minute, kako to tradicionalno, za godišnjeodmorskih letnjih žega, ovde biva.

Godina već pišem - na ovom mestu takođe - zašto mislim da Tomislav Karadžić (posle svega što (ni)je učinio) treba da ode iz srpskog fudbala. Obrazlagao sam svoj stav, nabacivao argumente, bio objektivan, pa ličan, trezven i opasno zajapuren...

Televizijski prenosi biciklističkih trka su, biće, jedini koje gotovo sa podjednakom pažnjom mogu da prate posvećeni ljubitelji jurcanja na dva točka, kao i oni koje sport, a naročito biciklizam, potpuno ne zanima. Razlog je jednostavan: trke se, one najveće posebno, prate sa kamerama u pokretu.

Odgledao sam izveštaje nekolikih domaćih i bosanskih televizija sa međunarodnog okupljanja organizovanog u belgijskoj prestonici, a povodom prikupljanja novčane pomoći za brže i efikasnije prevazilaženje strahota ostalih nakon poplava u Srbiji i BiH.

Nemačka vlada fudbalskim svetom! Geri Lineker, engleski centarfor svih centarforova mora da je imao ozbiljnih problema usled onolikog štucanja, zbog hiljade i hiljade pozivanje na njegovu starostavnu, a antologijsku izjavu o fudbalu - da maksimalno skratim i pojednostavim - igri u kojoj razni učestvuju, a navek pobeđuju Švabe. Mnogi su se setili Gerija, želeći da pojačaju najave nemačkog trijumfa na Mundijalu. Oglasila se tom zgodom i ala i vrana. (Ne mislim pritom na one dve savetnice medijske šta li, bivšeg i sadašnjeg srpskog predsednika, koje su, baš tim nazivima, bile spominjane ovih dana, među novinarskim svetom. Njihovi radari za hvatanje svakojakih b(r)ezobrazluka izrečenih ili napisanih sproću šefova im, međutim, ne dosežu te medijske visove gde bi, eventualno, identifikovali objekte poput Linekera ili nemačkog „elfa“. One su stručnjakinje za prizemnija prepoznavanja.)

Kakva jednomesečna erupcija (in)direktnog svedočenja vrhunskim sportskim događajima. Na sredokraći rezultatskog vatrometa na loptačkom samitu u Brazilu, krenuli su spektakularni teniski mečevi na vimbldonskoj travi, a pre sedam dana i prenosi sa biciklističke trke oko Francuske. Božanstveni Tur! Bolje i više ne može...

Ako - sa premasnim razlogom - isključimo teško puš(karanje) između dva tabloida i nekolike posprdno intonirane rubrike, srpska medijska javnost je prilično mlako ispratila ugošćavanje (hm-hm...) Vladimira Popovića, famoznog Bebe, u „Utisku nedelje“, na televiziji B92.S druge strane, odista se ne sećam kada je domaćica ove emisije tako pedantno istranširala nekog svog sagovornika. Ali, baš na najprostije (njegove) sastojke.

Hiljade belosvetskih reportera, komentatora i analitičara secira čak i detaljčiće na loptačkom samitu u Brazilu. Na terenu, a obaška one van njega. Praktički, pokriven je svaki segment, svaki aspekt tamošnjih događanja. Normalno. Globalni je to događaj, ovih mesec dana, bez prave konkurencije.

Odvratno je više, zaudara neizdrživo na trulež, ta gnjilost atakuje na sva ljudska čula, onespokojava - makar u pokušaju - život dostojan čoveka sa normalnim pogledima na svet oko sebe i ponašanjem u tom smislu. Zašto se ovde tako „brzo smrkava“?

Okončana je grupna faza na fudbalskom prvenstvu u Brazilu, sledi ona eliminaciona. Od šesnaest najboljih (hm...) ostaće ih osam, pa redom, sve manje i manje, kao kod Agate Kristi i njenih „Deset malih Indijanaca“. Do trijumvatora, trinaestog jula u Riju de Žaneriju.

Počelo je veliko medijsko licitiranje sa imenima mogućih kandidata za budućeg prvog čoveka najvažnije i najveće nacionalne radiotelevizijske kuće. Imena? Zaboravite! Čista boranija. Ona zelena! Iskustvo me naučilo da se u takvim i sličnim zgodama prvo baca prašina u oči naivnoj javnosti, ispiraju se usta sa, šatro, pretendentima, ljudima, koji jadni, najčešće, pojma nemaju o čemu je reč, niti su bili u prilici da iko relevantan tim povodom sa njima razgovara. A, onda, kada kucne čas, saopštiće se ime čoveka koji će biti teleportovan u predviđenu fotelju.

Protekla je prva trećina na loptačkom samitu u Brazilu. Svaku od ekipa učesnica, videli smo dva puta na delu. Delu? Kako god...Dovoljno, ipak, za pregršt utisaka raznih predznaka, premalo da bi - objektivno gledano - mogli sa čvrstom izvesnošću, da predvidimo ko će se na koncu radovati sa zlatnim trofejom u naručju.