Marko Vidojković

(Odlomak iz romana "E baš vam hvala") Ispred sanduka je stajao krst, a na njemu moje ime, prezime, godina rođenja i godina smrti. Krst, jebote. Kako sam nisko pao. Kada smo skoro sasvim prišli kapeli, jedan debeli se izdvojio i zateturao ka meni. "Miki! Miki, Znao sam da je neka greška!", zavapio je, bacivši mi se u zagrljaj.

Ne znam da li je to neki odbrambeni mehanizam, verovatno jeste, da se narod smeje izboru Vulina za šefa BIA. Koliko sam samo nasmejanih i veselih statusa video u ovih nekoliko dana, to je zaista znak da se nešto veliko i značajno, ali nimalo smešno, desilo.

Čitaoci su glasali da li da pišem tekst o utakmici Švajcarska - Reprezentacija SNS ili o nezi sobnog bilja u zimskim uslovima i pobedu je odnelo sobno bilje sa 97,8 posto glasova.

Javljaju mi ugledne kolege, besni, podivljali: neki ti se keše o slavu! I to baš ovde, kod nas, u Danasu! Ajde? Koji? Neki s bradom! Odem, vidim, stvarno neki s bradom, pahuljasto polemiše sa poređenjem nekog lika sa zadnje strane ovih novina, koji je, prema njemu, rekao da je Vučić Hitler, a režim nacistički.

Juče mi je stigao poziv za Treći osnovni sud, da u svojstvu tuženog dođem četvrtog aprila u taj smećarnik pravosuđa, radi "nadoknade štete", po tužbi Aleksandra Šapića, koja mi nikada nije poslata, koju nikad nisam primio, koju nikad nisam ni video.

Dvadeset osam minuta sam proveo pokušavajući da se setim makar jednog detalja praznika zvanog Dan Republike, a koji je obeležavan na današnji dan, sve do 2001! Taj "novi" Dan Republike, posle raspada Republike, slavljen je u zločinačkoj švercerskoj ubilačkoj tamnici, posprdnog imena SR Jugoslavija, u čast 29. novembra 1945, kada je Jugoslavija prestala da bude monarhija.

Voditeljka nije shvatila kako ne mogu da navijam za reprezentaciju koju je kidnapovao Luster, pa sam pojasnio: zamisli da smo u nacističkoj Nemačkoj i njihov fudbalski tim igra. E, ja bih bio onaj Nemac koji navija protiv tima.

Završilo se snimanje DLZ. Uveliko je pao mrak, pljušti novembarska kiša, a meni, iako je poslepodne, pada klapna, posle jednoiposatne satirične improvizacije. Uključujem radio u kolima i tamo me dočekuje dramski program Radija Beograd 2. Uf, to diže iz mrtvih. Nisu to samo reprize čuvenih dela, ima i sveže snimljenih. Iako su tekstovi i / ili gluma buđavi u odnosu na ono od pre, pravo je čudo da se uopšte proizvodi novi program.

Dobro, sad je sve konačno jasno. Kurti ide na pregovore da bi pregovarao, pre svega, o konačnom statusu Kosova, eto zašto pregovori o tablicama nisu uspeli - sve su se dogovorili, a onda je Kurti otišao kući, rekavši, ne zanima me sporazum u kom nema priznanja države Kosovo.

Zamislite ovu situaciju, a situacija je stvarna: ima nas osam milijardi na planeti. Nas dvonožaca, njenih uništitelja.

Dok ovo pišem, Luster i Kurti sede za zajedničkim stolom sa onom dvojicom Evropljana. Prethodno su sedeli odvojeno. Kurti pola sata, a Luster jedan sat.

Tri dripca koja su izmakla stolicu omiljenoj profesorki engleskog (u daljem tekstu tičerka) u Tehničkoj školi u Trsteniku su odista tri mlada ljudska bahata isprtka, ali ono što su oni uradili samo je jezičak vatre, koji je ispod zatvorenih vrata njihovog sveta liznuo naš.

Prvi auto koji sam vozio bio je žuti stojadin iz 1982, kupljen 1997. Ovom vozilu gume su pucale neobično često. Prvi put, to mu se desilo u Tošinom bunaru, kraj bloka 37, u kom su nekad živeli moji baba i deda, a tih godina moj otac sa novom porodicom.

Sedi Njegovo Veličanstvo Ramzan Kadirov i čisti kalašnjikov. Tek se vratio sa ukrajinskog fronta i malo mu dosadno. Nije, međutim, trebalo dugo da mu zazvoni telefon.

Rušenje Starog savskog mosta predviđeno je još u pripremnim fazama projektovanja tzv. "Beograda na vodi". Zameniće ga novi i lepši, sa više saobraćajnih traka i ono najbitnije, uklopiće se vizuelno uz nakaradnu izraslinu na desnoj obali Save