Nina Savčić

Kad se okrenem oko sebe, često vidim da muškarci reaguju na silikonom dorađene cice. Njihov final touch je garderoba koja pokazuje sve što može da se pokaže i sveže dekorisano sve što iz tela raste: oplavljena kosa, trepavice umočene u slojeve maskare i nokti oivičeni cirkonima. Mislila sam, OK meni one liče na pokretne instalacije, ali ja sam samo žena, sve muško prilično mi je strano. Kad kažem "sve" mislim na način razmišljanja, vrednovanja i sl.

U svemu se delimo na dve grupe. Recimo, postoje leva i desna Srbija. Ili, postoje gornja i donja Srbija. Dalje, delimo se na zvezdaše i partizanovce. Delimo se na one koji vole Cecu i one koji ne vole Cecu, na one koji čitaju i one koji ne čitaju, one koji puše i one koji ne puše... Između ostalog, delimo se na one koji peru ruke pre jela i one koji ne peru ruke pre jela ili pre nego što nekom naprave jelo. Poslednja podela mi je posebno zanimljiva.

Jedan od značajnijih izuma našeg egocentričnog doba je selfi. Ne znam kako se ranije nismo setili toga. Bili smo, možda, preterano zagledani u ogledalo. Da, i mobilni telefoni su morali ozbiljnije da uđu u upotrebu, i opamete se...

Kan je Zlatnu palmu položio na film Dipan. Kako pobednika ne bi trebalo propustiti (žirirala su braća Koen), dva sata sunčanog vikenda spucala sam u SC-u.

Baš kad odlučim da se skinem s dnevnih novina i TV-a, kad u ruke uzmem knjigu od 300 strana, desi se nešto značajno. Za Ekovu smrt sam saznala sa zakašnjenjem. Bio mi je jedan od omiljenih živih teoretičara, semiologa. Kako je moguće da ga niko od mojih prijatelja, niko po autobusima i tramvajima nije pomenuo, bar uzgred... Sumnjam da bi upokojavanje zvezde tabloida prošlo tako tiho. Ova godina je krenula mračno. Prvo Bouvi, zatim on... Bojim se za zdravlje Tima Bartona...

Ima neke neodoljive privlačnosti u sinetičkim materijalima. Svila je, recimo, nežna i lepo pada, ali veštački materijali ne moraju da se peglaju, sa njih se fleke skidaju lakše. Ima ih toliko kompaktnih da vam sibirski vetar i mraz ne mogu ništa, takođe toliko otpornih da vam ni šetnja po drugim nebeskim telima i okolini ne smeta (odličan primer su marsovski kostim Meta Dejmona, galaksijski Klunijev i Sandre Bulok). Možete da se ogrnete krznom leoparda koje nije videlo savanu (često ni zoološki vrt, izuzev ako se u tom zverinjaku upriliči dobrotvorni folk koncert).

Šalim se, psima je ulaz dozvoljen... Mislim da ni sa Jevrejima, Romima, Afroamerikancima nema problema. Iznad petnaest, ispod petnaest, može sve.

Nema veze s politikom, tema je potpuno ljubavna. Jer, o čemu drugom pred Dan zaljubljenih.

Kada sam jednom prilikom pisala o seriji Seks i grad, stavila sam je u kategoriju sitkoma. Stručna javnost, bar onaj njen deo koji se pita, vratila je tekst sa napomenom da je u pitanju sapunska opera. Ne vredi objašnjavati, ostavila sam neku neodređenu formulaciju i nisam se bavila žanrovskim određenjem. Naime, ova poznata serija sa mnogo sezona i sa neumornim reprizama, ima elemente i jednog i drugog žanra. Ali ima i dodataka. Pošto se oslanja na ikonografiju modnih časopisa, ona uz žanrovsku mešavinu nosi i zanimljive kombinacije medija. Pripada nekom hibridnom ostvarenju. Zato je veoma zanimljiva.

Od 15. januara naovamo, glavni problem novoizabranog UO RTS-a je učešće gospođe Šujuice u rijelitiju. Mene to ne šokira, svi imaju pomalo putera na glavi. Ali... da li je neko, iko, video njene slike? Slično se pitam i za A. Komnenovića, svežeg člana UO RTV-a. Našla sam njegovu prijavu u PDF-u. Tu čitko piše da je on "jedan od najpoznatijih i najpriznatijih audiovizuelnih umetnika sa ovih prostora". Nije precizirano koji je prostor u pitanju, ali ako se proteže čak do Beograda, biće da sam prespavala celokupnu njegovu bogatu umetničku karijeru. A prespavao je i Gugl.

Ne bih volela da zvučim sentimentalno, ali... zvučaću upravo tako. Mučno mi je bilo da gledam Bouvijeve nove spotove, posebno otkako su objavili da preminuo.

Godina se završava zanimljivo, bar likovno obojena suprotnostima. Ruski konstruktivisti i hiperrealista. Svaki put kad se primaknem Kalemegdanu, mali prostor Salona zatvorenog muzeja me vuče, ne mogu da se oduprem. Monumentalne i suptilne, Helnvajnove fotografije prikazuju realnost bogatiju od same realnosti. Njihova emotivna snaga ispunjava umetnikovu nameru da provocira. Ne možete pogledati i otići svojim poslom, ostajete ganuti zadugo. U Beču su plakali pred njegovim radovima, ja svoja osećanja ponovo i ponovo istražujem kad gledam fotografije i slike. Tolika brutalnost i tolika nežnost u istom trenutku.

Virusi se motaju oko nas, nemoguće je ostati nezaražen. A kad već s vremena na vrema morate da padnete u krevet, najpogodniji trenutak da se to desi je tokom svetskog prvenstva u snukeru. Tek da niko ne šizi što satima gledate kako se uglačane kugle šetaju po zelenoj čoji. S druge strane, najgore vreme da se razbolite je dan-dva pred slavu, kada je na vas došao red da mešate sastojke i opijate goste. Ali... i to prođe. Gosti odu, zapitate se hoće li vas neko optužiti da je zbog vas uzeo bolovanje, onda se setite da život daje i uzima, narušena prijateljstva se rasturaju, kvalitetna opstaju i krivica se smiri. Zatim rasklonite sve, navalite na kolače ako grlo nije previše nadraženo pa ne trpi šećer, legnete pod ćebe i zgrabite tablet da čitate tvitove i druge gluposti koje ne opterećuju.

Mislila sam da izbegnem ovu temu, dosta se vrtela. Ali, kad sam pre dva dana otvorila Jutjub, kao prvi predložen, izdvojen, namestio se prilog "Dvadeset šest sekundi sa Gašićem". Postoji dodatni motiv: ako nam svako čudo ne bude samo tri dana možda ćemo postati pametniji. Glavni akter događaja (da nismo u Srbiji, nazvala bih ga incidentom), kao što znamo, udara na više nivoa - rodnom, profesionalnom, društvenom, opštem. Pogledala sam snimak nekoliko puta i iznenadila se koliko je ministar (aktuelni) meko, spontano ispustio iz sebe spornu uzvičnu rečenicu. Lako kao da izgovara: "Baš volim ovaj decembar kad ovako fino zahladni!" (s neusiljenom radošću Perinog lovca što pevuši: "Ala volim pitu od detlića!").

Određene oblike savremene zabave ne mogu da razumem. Tu pre svega mislim na besomučno igranje kompjuterskih igrica i na sate i dane provedene u ređanju Lego kockica. Iako možda pomažu u fazama razvoja nekih sistema kod dece, kad postanu opsesija odraslih izgledaju mi kao teško dangubljenje i ozbiljan izlazak iz realnosti.