Svetislav Basara

Nestade i Radio B92, onakav kakav je doskora bio, a meni to - po ovoj vrućinčini - promače neopaženo. Ono, fakat, video sam na onom auto-ekrančiću da umesto B92 piše Play, ali sam to pripisao opštem pokarabasivanju idiotske naprave za prikazivanje besmislenih podataka poput spoljašnje temperature koju mi takozvani board computer - iz samo njemu znanih razloga - već mesec i po dana pokazuje u Farenhajtima.

Нестаде и Радио Б92, онакав какав је доскора био, а мени то - по овој врућинчини - промаче неопажено. Оно, факат, видео сам на оном ауто-екранчићу да уместо Б92 пише Play, али сам то приписао општем покарабасивању идиотске направе за приказивање бесмислених података попут спољашње температуре коју ми такозвани board computer - из само њему знаних разлога - већ месец и по дана показује у Фаренхајтима.

Uh, uh, uh, ala je srpsko komentatorstvo i mediokritetstvo uznemirila kolumna "Diktatura mediokriteta". Ne voli Srbin da bude mediokritet pa to ti je. Tako to biva kad ti istoriju skroji Pantelija Srećković. Tada svi (i sve) moraju da budu veliki, zlatni, uzvišeni... I pročaja.

Toma Nikolić izdao Halkidiki! Ne trčite pred rudu. Ne padajte u vatru! Vest je lažna! Ne bi Tomo nikad izdao braću Grke niti bi ikada priznao nezavisnost Halkidikija - takav je on karakter - uprkos tome što je - ako je verovati jednoj ovdašnjoj eminentnoj žutari - brat Grk, Cipras, izdao nas, to jest - Kosovo. V čjom djelo? Do juče ovde obožavani Cipras pod pritiskom mrskih imperijalista odlučio da Helada otvori nekakvu poluambasadu u Prištini. I šta? Puče tikva! Obeshrabri se Vulin! Razočara se Borko. A kako je Tomi, o tom ne smem ni da mislim.

Pročitah u “Vremenu” vrlo interesantan tekst Dragana Popovića naslovljen “Ta teška, strana reč”. Pretpostavljam da pogađate da se radi o reči “genocid”. Tekst je, inače, reakcija na prošlonedeljni tekst Zorana Ćirjakovića “Nekropolitika kao sudbina”. Ni taj tekst nije neinteresantan. Ćirjaković konzistentno razmišlja, ni pisanju nije nevičan, ama ima problem sa emocionalnim odnosom prema stranama sveta. Smatra – vrlo je to moderno danas – da sva zla dolaze “sa zapada”.

Čim sam juče - u cik sabaha - video na sajtu NIN-a da je Olivera Bećković uradila intervju sa "prijateljicom i neistomišljenicom", Ljiljom Smajlović, momentalno sam podigao diskushernično dupe i odjurio do trafike. To je, štono se kaže, must read! Udarila junakinja na junaka! Leteće, pomislih u magnoveniju, perje! Sevaće munje i gromovi! I pročaja.

Odjekivali su proteklih meseci gromoglasni povici: Siriza! Cipras. Smrt kapitalizma! Obnova levice! Nacionalno dostojanstvo! Referendum! Ohi! Ne! I šta? Ništa. Leže Cipras na rudu, splasnu oduševljenje. A šta ja mislim o tome? Jesam li razočaran Ciprasom? Smatram li da je izdao "ideale"? Ohi, to jest - ne. Mislim da je postupio racionalno. Kao i većina ovosvetskih levičara Cipras je pokušao da uradi stvar "na galamu" i da - ako je moguće - nešto safata u mutnom, a kada je uvideo da to ne ide, okrenuo je ćurak naopako. I držim da je mudro postupio.

Kada Đole Vukadinović na sajtu NSPM objavi neki tekst antiprotivan (a da kakav drugi?) sproću moje malenkosti, odmah se ispod teksta sjati pitoreskni komentatorluk u poređenju sa kojim komentatorluk "Famoznog" liči na klub diplomaca Kembridža. Redovno čitam te - nazovimo ih - ispisotine, te zvezdane trenutke samosvesne tupoumnosti koji bi - da nije "naprednih tehnologija" - zauvek ostali skriveni unutar granica nekog od mnoštva ovdašnjih komšiluka i frizeraja.

Sećate li se jedne davne kolumne naslovljene "Navučenost na haos"? Ne sećate se! Pošteno govoreći, ne sećam se ni ja. Davno je to bilo. Pa hajde da obnovimo gradivo.

Sad ću vam blagopredstaviti blistavi primer uređivačke politike "dobar dan čaršijo na sve četir strane". A gde bi ta uređivačka politika bila "implementirana" ako ne u novinama najstarije urednice na Balkanu.

Bejah sinoć nameračio da pišem o “skupu visokog rizika", to jest o pozivu vojvode Šelja (nije štamparska greška, tako ga je, ako se sećate, nazvao onaj strašljivi obožavalac-pisac-grafita) i ribe zvane Sanda Rašković Ivić, da se članstvo i simpatizerstvo njihovih blagotakozvanih stranaka "pridruži" protestu "Žena u crnom", dođoh sabajle u moju kafanicu da pročitam novine i napišem tekst i tu u kafanici promenih mišljenje.

Ne trčite pred rudu, đuturumi. Obuzdajte pokvarene mašte. Nije ono na šta ste pomislili. Drugo nešto je u pitanju. Letnja dokolica, skapsa, vreme nepogodno za čtenije ozbiljnijih štiva, sledstveno čemu sam se juče odao prelistavanju takozvanih lakih sadržaja. Ne znam da li ste primetili da su drekavci, proplakale ikone i jagnjad sa tri glave izašli iz mode, a da su se na tron budalizma i sublesaste beznačajnosti popele morske sanđame. Naročito one otrovne.

Iako je već stolećima poznato da je na ovoj geografskoj širini jul najtopliji mesec i ovog je jula, kao, uostalom, i prethodnih nekoliko, usledilo stravično ibretenije zbog "tropskih" vrućina, a ja vama ponovo kažem da malo ko od ovdašnjih žitelja - izuzimajući "elitu" koja "uživa" na dalekim južnim "destinacijama" - ima blagog pojma šta su to tropske vrućine.

Videh sinoć na "Danasovom" sajtu da je džumhurbaškan Nikolić zašiljio plajvaz pa napisao sitno pismo engleskoj kraljici Elizabeti, zadnja pošta London. A u pismetu šta piše? E, to ne znam! Ja sam, je li, kulturan, pa ne čitam tuđa pisma. Dobro, de, nisam baš toliko kulturan. Pročitao sam pismo. A u pismu - čuda i pokore! Pročitaćete. Da ne prepričavam. Ali već vidim Njeno veličanstvo sve obliveno suzama nakon čitanja trogatelnih i srceparatelnih istoričeskih dubokmislija koje je Njegovo veličanstvo, pardon, Njegova ekselencija, blagoizvoleo podastreti to the queen and to all whom it may concern. Poenta pisma? Povlačenje Rezolucije. Znate na koju mislim.

Kao što pre neki dan napisah, nacionalizam nije nužno nešto loše, naprotiv ume da bude vrlo koristan. Ljudskim zajednicama je neophodan neki lepak, neko zajedničko osećanje da bi uopšte mogla da funkcionišu, a osećanje pripadnosti istom narodu je jedno od upotrebljivijih tutkala. Sad će drkadžije da graknu: Jeste, a nacizam! Da, pa šta? Šta je, recimo, loše u socijalizmu kao ideji, a šta je dobro u severnokorejskom socijalizmu? Ljudski rod je - gledamo to ovih dana uživo, po ko zna koji put - u stanju da pokvari kamen za kupus, a kamoli sopstvene dobre zamisli. Svet je takav. A zašto je takav, o tome objašnjenje potražite u Bibliji, a ne internet sajtovima.