Svetislav Basara

Čudi me, Panoviću, da nisi u "Danasu" objavio tekst Marinka M. Vučinića "Politikantska nekrofilija i prostakluk Svetislava Basare", nego je Đole Vukadinović morao da od večno gladnih NSPM-ovih usta odvoji prostor i da ga tamo podastre srpskom narodu i senatu.

Ono što je za većinu populacije subota, to je za mene četvrtak, dan kada izlaze “Vreme” i “NIN”. Kupim, dakle, rečene magazine, zasednem u kafanicu, pa se od ranog jutra odam čteniju, u slučaju "Vremena" na latinici, u slučaju "NIN-a“ na ćirilici. Shvatate li poentu? Ako ne shvatate, obavezno pročitajte poveliki (i odlični) tekst Teofila Pančića posvećen prošlonedeljnoj latinično-ćiriličnoj polemici.

Sve nešto mislim da mladi Kecmanovićmože bolje - siguran sam štaviše i da može - ali ne da mu neki đavo. Mnogo pre nego što sam junošu imao čast upoznati lično, bejah ušao u nekoliko kafanskih polemika u kojima sam odlučno "branio" (otužne li više reči) njegov roman "Top je bio vreo" od optužbi za "genocidnost". Ako bih (ponekad i delimično) uspevao da roman odbranim od "genocidnosti", podsećajući sagovornike na sveto pravo umetničke prezentacije realnosti, morao sam da branim većfamozni Kecmanovićev "enter". Ja, inače, preferiram "neenteričan" prozni tekst, ali - podsećao sam gospodu nadrkane intelektualce - enter, neenter - to je stvar "grafičke obrade teksta", tehnička dakle. Manite!

Vidim da se Vlada Kecmanović osvrnuo u "Politici" na moj osvrt na knjigu Latinke Perović, za koju i sam kaže da je i poučna i interesantna, ali meni zamera što sam se okomio na nacionalluk. Koliko li ću još hiljada puta morati da telalim da ja nemam ama baš ništa protiv nacionalizma, kao što ništa nemam ni protiv darvinizma, budizma, nadrealizma, socijalizma, liberalizma i ostalih "izama", ali u - granicama svojih skromnih mogućnosti - imam štošta protiv praktičnih učinaka tih teorija na život i rad živih bića.

Reko bi čovek na prvo čitanje da sam ja neka teška prznica i nadrkanko, ali to je, da kažemo, daleko od faktičkog stanja stvari. Ne volim svađe, pogotovo ne javne, ali znamo da je život velika kurva i da nas dovodi u svakakve budalaste situacije. Jedna od tih situacija su prepirke sa samozvanim pravobraniocima srpstva. Te dame i ta gospoda, koji uživaju sva građanska prava, što im niko i ne osporava, iz razloga - koji verovatno nikada neće biti razjašnjeni - misle da bi trebalo da imaju nešto veća prava od ostatka populacije.

Pita se komentatorka Zlata Jelić - dama očigledno potpisana pravim imenom i prezimenom - a da šta je "poštovanom meni" te i ja prostaklucima i bezobrazlucima zagađujem ovdašnji javni prostor, ionako zagađen političarskim i javnoradničkim primitivizmima. Misli, valjda, na neprobrani rečnik glede Smajloviče Ljiljane.

Šta nedelja! Mesec, možda i godina Ljilje Smajlovićke. Ta se dama oprobane novindžijske škole čvrsto drži starog, ovde hiljadama puta oprobanog i probitačnog pravila da stotinu puta ponovljena laž na kraju postane istina. Jedna je Smajlovićka, već smo to ovde apsolvirali. Majstorica. Šta majstorica. Genije diletantski odglumljenog (ali vazda probitačnog) samosažaljenja i skretanja s teme.

Kad već imamo Borinu, zašto ne bismo imali i Ljiljinu nedelju, a kako stvari stoje, dobićemo i tu manifestaciju, samo čekajte. Šta je to, zapitaćete se, što spaja Boru Stankovića i Ljilju Smajlović? Eh, šta? Boro je Stanković - jedan od stubova moderne srpske proze i da ne objašnjavam čega sve ne - bio „izdajnik“, a Smajlovićka šta je bila? U ono doba, Bogu hvala, ništa! Još se nije bila rodila. Ali duh vremena je radio u njenu korist. Jedva je - u onoj sumračnoj oblasti stvarnog i mogućeg - čekala svojih pet minuta. I dočekala ih.

Kad već imamo Borinu, zašto ne bismo imali i Ljiljinu nedelju, a kako stvari stoje, dobićemo i tu manifestaciju, samo čekajte. Šta je to, zapitaćete se, što spaja Boru Stankovića i Ljilju Smajlović? Eh, šta? Boro je Stanković - jedan od stubova moderne srpske proze i da ne objašnjavam čega sve ne - bio „izdajnik“, a Smajlovićka šta je bila?

Postigao sam visok stepen saglasnosti sa Žarkovićem, što nije mala stvar, ako imamo na umu visoke Žaretove kriterijume. Piše, dakle, Žare u uvodniku najnovijeg broja "Vremena" - videh samo najavu na internetu, još ne podigoh dupe da odem do trafike i kupim "papirno" izdanje - da nikada nije bio bliži da se saglasi sa mojom "bombastičnom" rečenicom o LJilji Smjlovićki kao promoteru "cizeliranog orijentalnog pokvarenjaštva".

Zašto je Latinka Perović, odmerena jedna, nenametljiva, neeksponirana i tiha dama, teška krv pred očima raspomamljenih nacionalista, vaistinu ne znam. Srbija je - odavno smo se saglasili oko toga - velika tajna.

Informatičko doba, nema šta. Idući u korak sa vremenom, gazda one moje kafanice "sproveo" je jedan zvučnik i u nužnik, da cenjena klijentela ni u trenucima fizioloških nužnosti ne bi ti ostala uskraćena za blage vesti srpskih radio-stanica strave i užasa.

Jedna je Smajlovićka! Mislim da je to malo! Trebalo bi nam još najmanje četiri. Kad smo već kod ove, za sada jedine - koju stoga moramo čuvati kao malo vode na dlanu - čini mi se da je dama pogrešila profesiju. Držim da bi njeni renesansni talenti dali mnogo bolje rezultate u seljačkoj politici. Možda bi se najstarija glodurka na Balkanu i upustila u tu avanturu da politika ne podrazumeva povremeni boravak u opoziciji. A Smajlovićka ne voli da bude u opoziciji. Nema računa, ako razumete šta hoću da kažem.

Za razliku od Kineskog, evropske zidove baš ne drži mesto. Brzo ih Evropa pravi, ali ih brzo i ruši. Evo, nema ni trideset godina otkako je srušen Berlinski zid - to je u Srbiji prošlo nezapaženo - a Viktor Orban se poduhvatio izgradnje novog, ali to ovoga puta, pretpostavljam zahvaljujući blizini gradilišta, nije prošlo nezapaženo. Nije to promaklo ni nedremanom "Blicu".

"Ćirilica može nestati do 2050", upozorava (ili preti) jučerašnja "Politika" sa naslovne strane. Pa dobro, šta ja mislim? Može li ćirilica propasti do rečenog datuma? Može, fakat! Ali isto tako može propasti i svet, a - kako stvari stoje - na dobrom je putu da to i učini i dobro će učiniti ako nestane, jer svet u kome u novinčinama osvane vest - pretučena jednogodišnja beba - vaistinu ne zaslužuje da postoji.