Svetislav Basara

Oduvek me je fasciniralo filigransko umeće srpskih rodoljubaca da nacionalne i lične interese spoje u skladnu celinu, u kojoj se - od siline ljubavnog spajanja - više ne razaznaje šta je nacionalno, a šta lično. Dobro, de, u ljudskoj je prirodi da - kad god je to moguće - spoji plemenito i korisno i tome se načelno nema šta prigovoriti, osim u slučajevima kada to spajanje nije moguće. Jedan od takvih nemogućih slučajeva je - bar po slovu zakona - akcija da se ćirilične novinčine oslobode PDV, visokopalamudno obrazložena "negovanjem tradicije (što je tačno) netabloidnošću tih publikacija (što je poluistina) i problemima sa "viškom" sloga ( što je nebitno).

Da, da, redovan, kao, bože me prosti, mesec knjige. Svakog bogovetnog leta, čim se približi jul, mesec genocida, beogradska patriotska čaršija zapada u stanje teškog amoka. Prošlo je većdvadeset godina - ćućori čaršija po ćepencima - red je, brate, da se taj tobožnji genocid većjednom zaboravi, a Bošnjaci i okolni svet - ne znaju oni za red - ne samo da ne zaboravljaju srebrenički masakr nego pišu nekakvu rezoluciju, još jedan od perfidnih "pritisaka" na Srbe.

Vidim da Vesko Ivanović, književnik i satiričar ovdašnji, ima određena zakeranja na moju kolumnu "Momo, sin tame". Smatra, Vesko, da zbog podrške "srbskim junacima kojima se sudi za genocid" Momo Kapor nipošto ne bi smeo da dobije ulicu.

Nakon povratka iz posete Americi premijer Vučić - mnogi su to primetili - kao da se presaldumio, kao da se - naravno, u granicama svojih mogućnosti - pretvorio u drugog čoveka. Ni traga od one predameričke odsečnosti i samouverenosti! I takav, sav misteriozan, pre neki dan je srpskom narodu i senatu blagoizvoleo uputiti apel za nacionalno jedinstvo. Pred nama su dani teških odluka, tako je to nekako obrazložio Overlord, ne zalazeći u sitna crevca.

Blaga vest da bi PDV na novine mogao biti smanjen sa deset na pet odsto, a na oglašavanje sa dvadeset na deset, izazvao je pravu euforiju u redovima srpskog novindžiluka, ali je - da li je uopšte moglo biti drugačije - izazvao još jednu srpsku podelu. Dmitrović, recimo, Ratko, nosilac pompezne titule "generalni direktor kompanije Novosti" i neimenovani "čelni ljudi" Politike momentalno su u toj blagovesti ugledali svoju šansu i pokrenuli akciju da novine "koje se štampaju na ćirilici" dobiju dodatne pogodnosti, to jest da u celosti budu oslobođene poreza.

Ono što je za nas, pravoslavne, Teslina urna, to je za katolike Gospa iz Međugorja. I kao što je afera urna uzdrmala pravoslavnu ekumenu, tako je izjava pape Franja da "vidovnjaci nisu deo hrišćanske vere" uzburkala katoličke duhove. Naročito one u Međugorju. Nije ni čudo. Gospa Međugorska je religiozno-turistička atrakcija, veliki biznis, a za razliku od srpskog pravoslavlja - u kome patrijarha ne slušaju ni episkopi - belosvetski katolici vode računa o papinom mišljenju, pa bi međugorski promet mogao drastično da opadne.

Simfonija - iliti u prevodu na srpski pajtašenje - srpske države i srpske crkve, sinergija učenih teologa i političkih propalica i lakrdijaša, neminovno je, kao i sve druge mešavine baba i žaba, moralo završiti u lakrdiji. Pre otprilike godinu dana izvesni su preduzimljivi državnici iz takozvanog srednjeg "ešelona", dilberi vazda ophrvani brigom o dobrobitiju upokojenih Srba, došli na narodnoougodnu ideju da pepeo Nikole Tesle izmeste iz istoimenog muzeja i da urnu (u stvari kuglu) sahrane u hramu Svetog Save.

Šta ti je surovi kapitalizam! Danas nam je (to jest bio juče) rođendan. I - šta? Umesto svečane akademije, svečanih proseravanja, svečane dodele zlatnih satova zaslužnim novinarima i saradnicima i - last but not least - svečanog krkanluka - mora da se radi. Čisto mi dođe žao što za vreme komunizma (uglavnom) ništa nisam radio, pa sledstveno ne znam ni kako to izgleda.

Imam dve vesti. Jednu dobru, jednu pak lošu. Dobra vest je da će u Srbiji stvari krenuti nabolje onoga dana kada se "Danas" pojavi na trafikama u tiražu od 150.000 primeraka. Loša vest je - loša ponajpre za Srbiju - da "Danas", osim ako se ne dogodi čudo biblijskih razmera, nikada neće dobaciti do tog tiraža.

Ako nekim slučajem smislite neki društveno koristan projekat, pa vam padne na pamet da ga učinite poznatim i prepoznatljivim u javnosti, oglašavanje će vas koštati ko Svetog Petra kajgana, jer će vas marketinška odeljenja novinčina serbskih temeljno opelješiti za reklamni prostor. Ali ako ste, počem, terorista, pa naumite da nekom pripretite ili da najavite neki pokolj, to vas u novinčinama serbskim neće koštati ni dinar. Kao što ni dinara nije koštalo sirijskog džihadistu, izvesnog El Albanija. Naprotiv! Ovdašnje žutare su jedva dočekale da srpskom narodu i senatu podastru El Albanijev poziv balkanskim muslimanima da mu se pridruže u Siriji ili da - ako ih baš mrzi da potežu tako daleko ili ako nemaju para za podvoz - započnu sa terorističkim akcijama u matičnim državama.

U pravu je Zlatko Paković: iskustvo nam je nepismeno! A takođe je u pravu i kada kaže da smo mi verovatno jedina zemlja u Evropi i u svetu u kojoj se slavnim postaje tako što te političari instaliraju na mesto direktora neke od ustanova kulture. Tako se pre dve i kusur godine prekonoć proslavio Andrej dr Fajgelj, renesansna jedna ličnost, sada već bivši direktor novosadskog Kulturnog centra. Za razliku od, recimo, Saše Timofejeva, koji je po isteku roka trajanja filozofski izjavio - politika me dovela, politika me smenila - Fajgelj dr Andrej nije baš laka srca prihvatio katil-ferman.

Možda, Panoviću, nisi znao da smo nas dvojica Hrvati. Ni ja to do jutros nisam znao, ali sam se naprasno nacionalno osvestio pročitavši tekst jezikoslovca, dr Ivana Klajna, koji u svojoj rubrici napisa da papu Franciska (Toma Nikolić) treba da zovemo Franja jer je to "bolje" nego da ga zovemo Franjo, s hrvatskim "o", budući da bi "neki Petar, i Simeon ili Lazar kod Hrvata bili Pero, Simo i Lazo". To je, da kažemo, tipično beogradski pogled na jezik iz prostog razloga što najmanje polovina (a možda i više) Srba govori Pero, Simo, Lazo. Da li je na pomolu još jedna srpska podela u kojoj će Pera ustati protiv Pera (genitiv od Pero) a Lazo protiv Laze, materine maze. Neće, more! Samo ćeram komendiju, uz napomenu da je jezik isuviše ozbiljna stvar da bi bio prepušten lingvistima.

Možda, Panoviću, nisi znao da smo nas dvojica Hrvati. Ni ja to do jutros nisam znao, ali sam se naprasno nacionalno osvestio pročitavši tekst jezikoslovca, dr Ivana Klajna, koji u svojoj rubrici napisa da papu Franciska (Toma Nikolić) treba da zovemo Franja jer je to "bolje" nego da ga zovemo Franjo, s hrvatskim "o", budući da bi "neki Petar, i Simeon ili Lazar kod Hrvata bili Pero, Simo i Lazo". To je, da kažemo, tipično beogradski pogled na jezik iz prostog razloga što najmanje polovina (a možda i više) Srba govori Pero, Simo, Lazo. Da li je na pomolu još jedna srpska podela u kojoj će Pera ustati protiv Pera (genitiv od Pero) a Lazo protiv Laze, materine maze. Neće, more! Samo ćeram komendiju, uz napomenu da je jezik isuviše ozbiljna stvar da bi bio prepušten lingvistima.

Sve se nešto pitam da li je najslobodniji bajinobaštanski radikal, Slavoljub, izašao iz mardelja? Jer ako jeste, čekaju ga novi izdaci! Moraće da plati zaostalu članarinu. U suprotnom - ode stranka u bankrot. Ali ako je verovati istraživačkom novinarstvu moje omiljene žutare, Blica, nisu samo radikali u finansijskom čabru. Sa naplatom članarine kubure i takozvane parlamentarne stranke, to jest one koje - hteli ne hteli - finansiraju svi građani, bez obzira da li su oduševljeni njihovim poslovima i danima.

Dobra je vest da je časopis "Reč" posle poduže pauze ponovo počeo da izlazi, još bolja vest je da je PDF novog broja besplatno dostupan na sajtu "Peščanika", a ponajbolja vest - bar za jedan deo ovdašnje javnosti - jeste da novi broj "Reči" donosi tematski blok posvećen Srđi Popoviću. Izuzimajući do sada neobjavljivane lične beleške, koje je Popović pisao tokom boravka u Americi, svi ostali tekstovi i intervjui su manje-više poznati, ali ovako, sakupljeni na jednom mestu, takoreći komprimirani, dragocen su dokument o trajektoriji našeg sunovrata i uzaludnosti pokušaja da se katastrofa izbegne. Ili bar ublaži.