Svetislav Basara

E, slatko se nasmejah pre dva-tri dana. I to sa neočekivane strane. V čjom bilo đelo. Šta me je to nasmejalo? Devedestdvojka ponovo lansirala neki antimarifetlučki serijal, na tapet došli FK-ovi Zvezda i Partizan, prodaju se tu fudbaleri na veliko, računi blokirani, ali biznis i dalje cveta, umešani i političari - može li to bez njih? - i šta da vam pričam - čuda i pokore. Stvar ozbiljna. Pokazalo se - kao da se do sada bajagi nije znalo - da su naši FK-ovi države u državi, neka vrsta bescarinske i besporezne zone. Stiglo to i do Overlorda, koji je, vaktile, najavljivao sređivanje stvari u srpskom fudbalu, ali valjda imao preča posla, pa odustao. Novindžijskim rečnikom - stvorile su se tenzije.

Došo vakat da se odužim za one pare koje mi - saglasno poslovično dobro obaveštenom Žarkoviću - Overlord daje šakom i kapom da bih podržavao njegov nenarodni režim. Potegao, dakle, Overlord pa napisao autorski članak i podastro ga cenjenom publikumu na stranicama moje omiljene žutare, Blica. I - šta kažem, šta kaže Overlord? Gotovo svaka mu je ka vladičina, a najbolje mi se svideo deo u kome plajpiči neradnike i palamudžije svih ovdašnjih ideologija i boja. Imam, naravno, i zakeranja, a glavno se svodi na tajming.

Biti jednostran, to je tako ljudski, ali ponekad bude isuviše ljudski, nije to promaklo Ničeu. Hoću da kažem da jednostranost zna da zaslepi. Uzmimo primer. Ubeđeni republikanci pomenuto društveno uređenje kuju u zvezde, za njih su sve republike zemaljski rajevi, dočim su sve monarhije trula i nazadna mesta, iako svi - uključujući i republikance - dobro znaju da to nije tako i da na ovom svet postoje odlične monarhije i vrlo gadne republike. Tako stoji stvar i sa cenzurom. Ona se obavezno shvata kao nešto loše, a uopšte ne mora da bude loše. Mediji u Srbiji naprosto vape za tom izumrlom ustanovom.

Rasplamsala se ovih dana žestoka polemika! Ima cenzure, nema cenzure! Šta ja mislim? Mislim da cenzure nema, ali da to uopšte nije onoliko dobro koliko se čini da jeste. A šta kažem - ima li pritisaka na medije. Ima ih! Oduvek ih je bilo. I biće ih još. To nije dobro, ali je logično. U Srbiji je, valjda ste to primetili, sve pod pritiskom. Takva nam je i politika. A kakve su perspektive? E, to je tema naše današnje kolumne.

Doguzeljasmo do kraja još jedne nedelje. I - kakav je bilanans? Kako smo se proveli? Da kažemo, ne tako loše! Rat nije izbio, a mirne duše je mogao. Soli, hleba, zejtinam benzina i ostalih nasušnih potrepština ima u prodaji, a moglo ih je i ne biti. Donet je i zakon o smanjenju dozvoljene akoholosanosti sa 0,03 na 0, 002, nađe se i poneka kinta, malo li je…

Dosta smo ćerali komendiju, beše prethodnih dana svega i svačega, pa i seksualnih pikanterija, vreme je za ozbiljnije teme. Čitam jutros u novinčinama da je Stratfor - agencija koja okuplja najuglednije američke baba-Kurane - blagoizvolela objaviti periodični izveštaj na temu - šta će se, ko biva, događati u svetu do 2025. godine. Zli jezici tvrde - a sa koliko osnova ne znam - da je posao Stratforovih baba-Kurana da snivaju ono što je Americi milo, mada, istini za volju, Stratfor često i potrevi. Zli jezici, opet, kažu da Amerika često pripomogne da se Stratforova predviđanja obistine. Ali to je sa prorocima tako otkako je sveta i veka. Još uvek se lome koplja oko pitanja: da li proroci vide buduće stvari ili ih pak svojim proricanjem izazivaju.

Dugujem Danasovom prenumerantima i uvažajemom čitateljstvu izvinjenje što sam Nikolu Krstića omaškom prekrstio u Kostića. Šta da se radi, omaška se potkrade. Ama greše i komentatori - koji su se u velikom broju okupili oko - da kažemo - bludne teme. Nije, naime, Krstićeve memoare objavio "Službeni glasnik", nego "Zavod za udžbenike". Ljušić je, fakat, direktorisao i u "Zavodu", ali ne bi on to ni u snu objavio. Gde da izađe pred knjaza i pred Pančićevu omoriku sa tako sramotnim štivom? Kud bi mu obraz! Idi, beži!

Dugujem Danasovom prenumerantima i uvažajemom čitateljstvu izvinjenje što sam Nikolu Krstića omaškom prekrstio u Kostića. Šta da se radi, omaška se potkrade. Ama greše i komentatori - koji su se u velikom broju okupili oko - da kažemo - bludne teme. Nije, naime, Krstićeve memoare objavio "Službeni glasnik", nego "Zavod za udžbenike". Ljušić je, fakat, direktorisao i u "Zavodu", ali ne bi on to ni u snu objavio. Gde da izađe pred knjaza i pred Pančićevu omoriku sa tako sramotnim štivom? Kud bi mu obraz! Idi, beži!

Dugujem Danasovom prenumerantima i uvažajemom čitateljstvu izvinjenje što sam Nikolu Krstića omaškom prekrstio u Kostića. Šta da se radi, omaška se potkrade. Ama greše i komentatori - koji su se u velikom broju okupili oko - da kažemo - bludne teme. Nije, naime, Krstićeve memoare objavio "Službeni glasnik", nego "Zavod za udžbenike". Ljušić je, fakat, direktorisao i u "Zavodu", ali ne bi on to ni u snu objavio. Gde da izađe pred knjaza i pred Pančićevu omoriku sa tako sramotnim štivom? Kud bi mu obraz! Idi, beži!

Dugujem Danasovom prenumerantima i uvažajemom čitateljstvu izvinjenje što sam Nikolu Krstića omaškom prekrstio u Kostića. Šta da se radi, omaška se potkrade. Ama greše i komentatori - koji su se u velikom broju okupili oko - da kažemo - bludne teme. Nije, naime, Krstićeve memoare objavio "Službeni glasnik", nego "Zavod za udžbenike". Ljušić je, fakat, direktorisao i u "Zavodu", ali ne bi on to ni u snu objavio. Gde da izađe pred knjaza i pred Pančićevu omoriku sa tako sramotnim štivom? Kud bi mu obraz! Idi, beži!

Puče tikva, dražajši čteci! Onolika “zajednička istorija”, obostrana pravoslavnost i frapantna “sličnost jezika” – sve to pade u vodu. Samo nekoliko meseci posle bratske parade na Ušću i grandioznog čaprazdivana upriličenog Vladimiru Vladimiroviču , u Kremlju su okrenuli ćurak naopako i iz svih raspoloživh oruđa – za sada medijskih – pripucali po Overlordu. V čjom bilo djelo? Moskva se – bar za sopstvenu i srpsku javnost – žestoko uzibretila zbog toga što je Vučić zbog već nečeg angažovao Tonija Blera, a šta je pravi razlog, to ćemo blagovremeno saznati.

Danas ćemo da ćeramo komendiju i da udaramo brigu na veselje. Vidite valjda da od ozbiljnosti vajde nema. Naročito kad je ta ozbiljnost lažna i odglumljena. To je u neku ruku i tema naše današnje kolumne. Svakako ste po novinčinama nailazili na lamente o starim, dobrim, patrijarhalnim vremenima, kada su se poštovali stariji i kada se "znao svaki red". Takođe ste, pretpostavljam, upoznati i sa delima ča-Janka Veselinovića, Milorada T. Šapčanina i drugih velikana srpske patrijarhalnosti, a da i ne pominjem napise tipa "Beograd nekad i sad", prepune idiličnih slika "iz društvenog i porodičnog života u Srbiji XIX veka." I pročaja.

Kao što je poznato, u metežima, naročito geopolitičkim, mnogi ambiciozni svati, ali i drčne frajle, vidi svoju šansu, pa je sledstveno neku svoju šansu ugledao i poslovični Sulejman Ugljanin, koji je na nekom sandžačkom skupu blagoizvoleo izjaviti da je Srbija „šovinistička tvorevina“, da to tako više ne ide i da će on, Suljo, „malo pozvati NATO“ da zavede red, šta li? Na stranu to što je NATO - pomalo politički nekorektno rečeno - skeptičan prema imenima kao što je Sulejman, hajde da mi vidimo, može li se to nekako izgladiti mirnim putem. Može, jašta! I to vrlo lako. Sulji samo treba dati, kako se to kaže, portfelj „na vladi“ Srbije i Srbija će u Sulejmanovim očima momentalno postati uzorna demokratska država.

Da je Danilo Kiš poživeo, kao što nažalost nije, sutra bi napunio osamdeset godina, što u naše vreme uopšte nije neka nedostižna starost, a meni se, opet, čini kao da je umro pre najmanje sto godina. Pokušaćemo danas da istražimo zašto je to tako.

Ako od govneta napravite, da prostite, pitu, to će za govno biti veliki napredak, ali i muka duhu za majstora i konzumente. Može to biti estetski primamljiva i naoko hranljiva pita, ali to se - obrni, okreni - ne može jesti. U jednom momentu istorijskog razvoja ljudskog društva i kulture nekim je čovekoljubivim svatima palo na pamet da bi bilo baš šik da se od, nazovimo ih, govnavih strana ljudskog života napravi lepa pita, pa su prionuli na posao, a rezultat je ispao isti kao i sa klasičnom pitom. Za razliku, međutim, od govno-pite u klasičnom smislu te reči, čovekoljubive pite se u slast jedu. I još se pita: Ima li još?