Svetislav Basara

E, znate šta? Vučela i Ljušić mi ulepšaše ovu sumornu zimu. Bi, dakle, utuk, pa bi utuk na utuk, pa utuk na utukov utuk, pa u utorak u Večernjim novostima osvanu Ljušićev megautuk! Vredi citirati Ljušićevu uvodnu rečenicu: „Dok sam tkao priču na osnovu dokumenata...“ Kraj citata. Citirao bih i ostatak, ama karakteri mi ne dozvoljavaju. A baš šteta! Ljušić je zlatni jezički rudnik. On, primerice, za sebe ne kaže da je istoričar, nego se naziva „povesnikom“. Grešni Radoš bi zbog ekaviziranog kroatizma „povjesnik“ mogao fasovati još degeneka u Pečatu.

Auh, podžapao nam se Overlord sa EU - Majom Kocijančič („č“ ili „ć“, pitanje je sad) i EU ambasadorom Davenportom! A oko čega? Doznao Vučić (ili mu je dojavljeno, ili je samo pretpostavio) da EU Maja daje silne pare nekim novindžijama, pod uslovom da ospu drvlje i kamenje na Vladu Srbije i njega lično. Rekao bih da je EU Maja - ako je odista drešila kesu - džaba bacala pare, jer moja malenkost za glavnoosumnjičenog, nekakav BIRN, nikada, recimo, nije čula. Svaka BIRNU-u čast, ali se BIRN - ma šta bio - u Srbiji ne čuje baš daleko. Ako je Kocijančičeva stvarno poželela da vladi i premijeru uvali dubare i smrsi konce preko štampe, pametnije bi postupila da je kintu upumpala u neke ovdašnje tabloide, ali - viđi vraga - njima je kinta odnekud (odakle li, Bože) već upumpana, pa su lojalni.

Već izvesno vreme u opticaju su teorije o „sukobu civilizacija“ i „novom srednjovekovlju“, pa je razložno očekivati da će im pariski masakr dati još jedan par krila. Kako stoji stvar sa teorijama, davno je objasnio Bodrijar.

Zatvoreni sistemi - a srpska javnost je tipičan primer takvog - počivaju na periodičnom recikliranju događaja. Ovde ništa novo ne može da se dogodi iz prostoga razloga što za nove događaje nema mesta. Sadašnjost je zagušena prošlošću.

Mi. Srbi, ne bismo bili Srbi kada apsolutno svim stvarima - pa i onima koje nisu samo naše, nego opšteljudske - ne bismo udarili pečat naše „posebnosti“. Tu, da kažemo, ni pravoslavlje nije izuzetak.

Danas je Badnji dan, sutra je Božić, red je da praznična kolumna bude napisana u dušekorisnom tonu. Pošto pretpostavljam da ste se iz porodičnih novinčina i preko porodičnih televizora već obavestili da je suština praznovanja Rožedestva Hristovog sastoji u sečenju badnjaka, posipanju poda slamom i nabijanjem pečenice na ražanj, meni ne preostaje ništa drugo nego da se pozabavim slučajem 18.000 pokvarenih torti.

Danas je Badnji dan, sutra je Božić, red je da praznična kolumna bude napisana u dušekorisnom tonu. Pošto pretpostavljam da ste se iz porodičnih novinčina i preko porodičnih televizora već obavestili da je suština praznovanja Rožedestva Hristovog sastoji u sečenju badnjaka, posipanju poda slamom i nabijanjem pečenice na ražanj, meni ne preostaje ništa drugo nego da se pozabavim slučajem 18.000 pokvarenih torti.

Koliko me je razgalio postpraznični predlog Branka SPS Ružića da se okanemo „lažne moralnosti“ i da, posledično, u zemlji Srbiji legalizujemo prostituciju, toliko me je, da izvinite, i iznenadio, jer sam ja u prostodušnosti mislio da je u Srbiji prostitucija - i to u svim njenim pojavnim oblicima - oduvek bila legalna. Ništa nikada nije ukazivalo niti sada ukazuje da nije tako.

Prođe - kako to novindžije vole da kažu - i najluđa noć u godini i evo nas, krupnim koracima gazimo po novoj, 2015. godini. Pa dobro, jeste li se otreznili, đuturumi, ili ste po starom ovdašnjem običaju naumili da spojite januarske praznike? Ako ste se otreznili - što je verovatnije jer su se fondovi istanjili - onda ste pretpostavljam mamurni, pa ću vam dati jedan savet: okanite se listanja bajatih prazničnih novinčina u potrazi za čudotvornim lekom protiv mamurluka. Za to leka jednostavno nema. Osim, možda, jednog, koji mi je birvaktile preporučio moj drug iz Čačka Đembo. Kad pritisnu muke, naučavao je Đembo, treba zapomagati: Kuku, meni, moja mila majko, joj! Ako je zapomaganje iskreno - ex profundis, što no se kaže - čoveku, saglasno Đembu, momentalno lakne.

Doguzeljasmo do kraja 2014. i mislim da neću mnogo pogrešiti ako kažem da je kraj godine nešto najbolje što se u njoj dogodilo. Kakva će biti sledeća, o tom ćemo potom, ali mi se čini da je mrka kapa da će biti bolja od ove. Što je u izvesnom smislu još jedna u nizu nepravdi prema, nama, Srbima, velikim poklonicima kulta Deda Mraza.

Nikad kraja srpskim podelama! Pa čak i onim potpuno neočekivanim. Ko bi, recimo, pre samo nekoliko meseci mogao pomisliti da će nacionalni fundamentalista Radoš Ljušić izazvati težak sukob na nacionalnoj desnici. V čjom bilo djelo? Potegao Ljušić pa napisao knjigu o Gavrilu Principu, knjiga izašla iz štampe i - šta?

Polemika o natalitetu baš se zgodno poklopila sa sumornim smatranjima iz prekjučerašnje kolumne (Velika Kaluđerica), pa kad je već tako, hajde da ovu guravu sedmicu privedemo kraju u istom tonu. Govorili smo, ako se sećate, o srpskoj geačkoj “eliti” koja – bajagi strašno zabrinuta za dobrobit Srba, “svih i svuda” – udarnički radi na potiskivanju visoke kulture, propagandi banalnosti i sveopštem snižavanju kriterijuma. Ja sam to još pre mnogo godina – pozajmljujući termin od Pola Virlioa – nazvao endookupacijom.

Da nema Ljilje Smajlovićke - što je naravno apsurdna pretpostavka jer te gospoje jednostavno uvek mora biti - onda bi je hitno trebalo napraviti i time dati doprinos povećanju srpskog nataliteta.

Prikučio se kraj godine, red je, što ne se kaže, da podvučemo crtu i da razmotrimo šta smo tokom prethodnih dvanaest meseci sanjali, a šta nam se događalo. Ne znam za vas, ali za mene je utisak godine definitivni završetak radova na pretvaranju Srbije u Velekaluđericu, u megakomšiluk, u beznadežnu provinciju iz koje - jedva manje žalosno - štrče famozni krug dvojke i rezidencjalno Dedinje.

Kao narodu najstarijem, Srbima je po prirodi stvari zapao i najstariji dnevni list na Balkanu, Politika, ali - viđi vraga su sedam binjišah - umesto da stane na branik starosti, Politikin menadžment i deo novindžiluka zauzeo se za stvar nacionalnog podmlađivanja.