Svetislav Basara

Vidim da se duboko dole, u komentatorluku, a povodom kolumne Ljilja, Noam i Pengo, zapodenula žučna polemika. Jedni kažu da mi je svaka ka vladičina, drugi, pak, tvrde da amnestiram zločinački NATO pakt. Gde je tu istina, gde zlatna sredina - to će čestnejši publikume biti tema današnje kolumne.

Radi diversifikacije Famoznog u nerednom ću periodu - a u cilju objektivnog informisanja javnosti - publikovati mikroeseje o seljačkoj političkoj filozofiji. Ima tome iha-ha, čestnejši moji, otkako smo ustanovili da je seljačka politika sasvim logična u „zemlji seljaka na brdovitom Balkanu“, ali taj je sud bio nekako paušalan, teorijski neutemeljen, pa ćemo sad početi da zalazimo u - kako se to filozofski kaže - sitna crevca.

Pita me komentator (ili komentatorka) Mimi King: a da ko je bio famozni Pengo, čije se gonade često pominju na ovoj stranici i to po pravilu u negativnom kontekstu. Dragi/draga Mimi, stvar stoji ovako: Zajedno sa Đorđem Vranom, Baba-Kuranom, Aksentijem Drljom, Zorom Čučkušom, Milošem Kožoderom – i pročim pitoresknim damama i gospodom - Pengo je jedna od ličnosti iz zapadnosrbijanske mitologije, što će reći da je nekada davno možda i postojao, ali se s vremenom preselio u legendu.

Ima nešto u pravoslavnom katehizmu što ga tera ka komunizmu, zašto je to tako, čestnejši čteci, velika je tajna, ali činjenica je da su, sa izuzetkom Grčke, sve pravoslavne zemlje bile učesnice u tom propalom umetničkom eksperimentu.

Progovori i kulturni popečitelj Tasovac. I to za Danas, što če čaršijski paranoici, belćim, protumačiti kao krajnje sumnjivu rabotu. Pre nego što zađemo u sitna crevca popečiteljevog izlaganja, vredi se osvrnuti na napomenu naše novinarke da je razgovor upriličen „baš u danu kada je ministarstvo na čijem je čelu odlučilo da zavede red u medijima“.

Velikani slobodarske misli, Noam Čomski i Ljilja Smajlovićka - sitnije ribe da i ne pominjem - ovih su dana prionuli na posao poistovećivanja zločina u redakciji Šarli ebdoa i (ništa manjeg) zločina u kome je - prilikom bombardovanja RTS-a, izginulo šesnaest osoba, nedužnijih - ako se tako sme reći kad se govori o mrtvima - od Šarlijevih karikaturista.

Dobri ljudi baš ne biraju sredstva da zbrišu iz ovog posrnulog sveta, čestnejši moji. Sledstveno se pre neki dan i Kemal Monteno sa ovog preselio na neki bolji. Neka tamo počiva u miru, a mi ćemo se u današnjoj kolumni, u sklopu manje-više redovnog subotnjeg huškanja na kulturu, pozabaviti ex-yu muzičkom (i donekle filmskom) scenom. Onom iz sedamdesetih godina prošlog veka, koje dobro pamtim. Kažu da su šezdesete bile još idiličnije i može biti da su u pravu, ali ja ih pamtim kao kroz maglu.

Krajnje je vreme da se „naš narod“ odvoji od države! Sećate li se afere „Srpsko-hrvatski razvod i priključenija“? Ne? Hajde da se podsetimo! Vaktile jedna se dama, naše gore liska, spanđala sa Hrvatom, spanđavanje je krunisano brakom, u braku se rodila i lepa devojčica, sve je išlo kako Bog zapoveda, do dana kada je tikva iz nekog razloga pukla, a to biva i u nacionalno homogenim brakovima, kamo li u multinacionalnim, pa još srpskohrvatskim. I - šta? Usledila brakorazvodna parnica, a Višnji sud (srpski) starateljstvo nad devojčicom dodelio ocu. Nećemo zalaziti ovde u ispravnost sudske odluke. Nije nam to tema.

Razumećete da sam po prirodi posla u obavezi da se šunjam po sajtovima naših novinčina i da se, posledično, takoreći po prirodi stvari, susrećem sa mnogim protivprirodnim pojavama. Pre nego što pređem na stvar, to jest na pojave, dozvolićete mi mali izlet u slavnu prošlost.

Pesimisti su kao i obično bili u pravu. Vučko je u slast pojeo magarca. Tačnije, magarac je pojeden na višnjem, možda i najvišem mestu. Mora da je u nekoj državotvornoj divanhani zaključeno da je korist od Vučkovog ostanka na TV, ekranima, ringlama i mikrotalasnim pećnicama mnogo veća od štete koja bi nastala u slučaju da magarac - pardon - da jaganjac utihne. Konačno - pretpostavljam da su u divanhani ovako kontali: Ipak se tu radi o jednoj Hrvatici. I to kakvoj! Žestokoj! Ko joj jebe mater!

Potegao onomad legendarni urednik Informera Vučko i objavio slike neke gole cice "zanosnih oblina", pa srpskom narodu i senatu uvalio dubaru da je golišava cica niko drugi do hrvatska novoporedsjednica Kolinda. Verovatno je Vučko očekivao svesrpske ovacije i patriotska tapšanje po ramenima, ali stvari se - iz nejasnog razloga - nisu tako razvijale.

Šta je drugo nekrolog nego pokušaj da se dragom pokojniku makar prividno, makar na rečima, produži život. Još jednom se, na nesreću, moram latiti tog žalosnog posla. Prošlog petka dođe do mene crna vest da je iznenada - sasvim netipično za njega - umro Milenko Pajić, pisac i likovni umetnik, moj drug iz mladosti.

Bilo je predvidivo da će posle terorističkog napada na Šarli ebdo uslediti terorizam interpretacija pariske tragedije. I ja sam, kao što ste pretpostavljam čitali, dao svoj doprinos, bilo je krajnje vreme da se okanem te teme i sasvim bih je se sigurno okanuo, da se debata sa televizije i iz novinčina nije preselila, najpre u mejlove i SMS-ove, a potom i na ulice i u kafančine.

Dođe njima Kolinda, ode nama Vojvodina! Bar tako smatraju ovdašnji dežurni nacionalhisterici, a i najstariji dnevni list na Balkanu se zdravo uzibretio.

Lepo je meni, pre pet-šest godina, govorio prijatelj iz Francuske da Peta Republika krupnim koracima srlja u balkanizaciju. Ja mu u početku nisam verovao, ali brzo sam se uverio da je tako. U Parizu to, fakat, i nije bilo toliko uočljivo, ali u Lilu, varoši u kojoj sam se obreo nakon kraćeg boravka u prestonici Galije, beše baš vidljivo. Nemam karaktera za sitna crevca.