Svetislav Basara

Sve je ovde skupo, samo nam je populizam jeftin. Na šta ciljam? Na umu mi je omiljeni argument svih ovdašnjih (privremenih) opozicionara - a koliko to košta - koji se poteže svako malo i koji prostotu sirotinje raje treba da zaseni nedremanom brigom za "novac poreskih obveznika".

Svi znamo onaj pokvarenjački sofizam - jesi li prestao da tučeš svoju majku - koji upitanoga, odgovorio on potvrdno ili odrično, stigmatizuje kao majkotiranina. E pa, čestnejši čteci, vremena su se promenila, pa sad taj taj sofizam glasi ovako: jesi li prestao da tučeš svoje dete?

Dođe i subota, dan za kulturno uzdizanje. Pa kad je već tako, hajde da se okanemo belosvetske kalakurnice i da se - u granicama naših moći - posvetimo kontemplativnosti. Možda ste se nekad zapitali zašto su drevni monasi odlazili iz gradova i nastanjivali se u pustinjama. Da bi izbegli iskušenja? Pogrešan odgovor! Iskušenjima se ne može pobeći.

Kraj godine, vreme svođenja računa! Godina, dakle, koju (razložno strepeći od onoga šta nas čeka u sledećoj) polako ispraćamo u ropotarnicu istorije pokazala je da takozvana politička volja u Srbiji ne mora nužno da bude i politička realnost. Opštepoznato je da u Srbiji postoji konsenzus o bezalternativnosti evropskog puta, a opet, meni se (i ne samo meni) čini da Srbija nikada nije bila dalje od Evrope, a da je - samo naoko paradoksalno - Evropska unija zadovoljnija Srbijom nego mi, srpska sirotinja raja.

Znamo, čestnejši publikume, da svaka držeći-baba sniva ono što joj milo biva, pa, ko velim, nije zgoreg da se podsetimo šta su babe snivale davne 1969. Te godine je, naime, ondašnja Borba (inače organ SSRN) jedan svoj cenjeni broj posvetila temi - Jugoslavija 2000, a moja omiljena žutara, Blic, sažetak temata izvadila je iz naftalina i podsatrla ga novostasalim generacijama.

Preksinoć, u svetu neđelju, u terminu ukinutog „Utiska nedelje“, pogledah jedan vrlo zanimljiv film. Reč je o filmu „Il Divo“ reditelja Paola Sorentina, autora kod nas mnogo poznatijeg ostvarenja „Velika lepota“, mada držim da bi za ovdašnji cenjeni publikum „Il Divo“ bio dušekorisniji, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što mu je tema političko i političarsko pokvarenjaštvo.

Ako vam ruska politika ponekad nije jasna, ne dangubite i ne traćite vreme na čtenije palamudnjava političkih analitičara, nego se latite knjiga ruskih religioznih filozofa. Kakve sad veze - garant ćete se zapitati - imaju ruski religiozni mislioci i ruska politika?

Pregurasmo nekako još jednu nedelju, nova godina je tu nadohvat ruke, radujtesja Srbi, još malo pa će kraj rata. Kakvog sad rata? Velikog ili Prvog svetskog, kako vam drago. Kao što znamo, u godini koja je na izmaku beše pala stota godišnjica Sarajevskog atentata i početka rata i ta je godišnjica – kako to novindžije kažu – „obeležena“ širom sveta, ali nigde, rekao bih, tako pompezno, tako trogatelno, tako svečano, tako radosno kao u Srbiji, zemlji „pobednici“ koja je u toj „pobedi“ izgubila pedeset i osam posto muške populacije i koja se od tog gubitka ni do dana današnjeg nije oporavila.

Tu, pre par dana, imali smo priliku da gledamo zanimljiv performans ispred Prezidencijalnog konaka. Okružen brojnom svitom - i (manje) brojnim kamerama, Vojvoda Šešelj je pokušao da svom bivšem kumu i zameniku, džumhurbaškanu Nikoliću, uruči desetak diploma prestižnih, ali fiktivnih fakulteta, čime je - je li - hteo da džumhurbaškanu nabije na nos fiktivnost one fakultetske diplome koju Nikolić poseduje, a za koju se opravdano sumnja da je stečena muljavinom. Neki posmatrači su se nad performanskom zgražavali, neki su, pak, seirili, mi ćemo, čestnejši publikume, u pristupu ovoj materiji izabrati treći put. Analitički!

Džumhurbaškan Nikolić baš ne može da sedi miran. Ispekao, valjda, rakiju, pa ne zna šta će od duga vremena. Tako je pre neki dan ničim izazvan uzbunio ionako sluđenu srpsku javnost alarmantnom izjavom da Nemačka - ponovo insistirajući na priznanju Kosova - potura klipove u točkove naše evropske revolucije. Treba li reći da se na kraju govorancije ritualno zakleo da on Kosovo nikada priznati neće? Govorili smo već ovde o suštinskom besmislu takvih zakletvi koje služe isključivo zasenjivanju prostote i koje stvaraju utisak da se zatočnici hrabro suprotstavljaju neidentifikovanim silama antisrpskog mraka i haosa, dočim je stvar mnogo jednostavnija. Nijedan srpski državljanin, uključujući tu i srpske državnike, Kosovo naprosto ne može priznati jer to ne dozvoljava ustav. Ne samo onaj preambularni. Nema nijednog ustava na ovom svetu koji dozvoljava otcepljenje dela teritorije. Tačka.

Jedva da je prošlo dve nedelje od tragedije u kojoj su zbog auto-moto raspojasanosti ugašena tri mlada života, a jedan - vozačev - upropašćen, ponovo se dogodila teška saobraćajna nesreća i ponovo su poginula tri mladića. Dan-dva pre toga NN siledžija je pokosio mladu ženu usred Novog Sada. Rečenog vikenda samo u Beogradu je safatano 190 auto-moto bekrija, a ja vam tvrd stojim da je to samo deseti deo pobesnelih noćnih Maksova. Policija jednostavno tehnički nije u stanju da pohvata sve alkoholisane vozače i samouverene hadžije koji jurcaju bez vozačke dozvole, a verovatno i bez obuke.

Evo nama i trećeg stuba spoljne politike. Osim EU i Rusije, tu je sada i Argentina! Pogađate, pretpostavljam, da će danas biti reči o Dačićevoj poseti Argentini i trogatelnoj popečiteljskoj govoranciji koja je u domicilnoj Srbiji postala veliki hit, a ne treba sumnjati da je i Buenos Ajresu privukla nemalu pažnju.

Lepo li ja onomad napisah Vesni Pešić sitno pismo savetujući je da se okane besposlica i zaludnih pokušaja ujedinjavanja neujedinjivog, to jest srpske opozicije, tim pre što dobro poznaje personae dramatis.

Izgleda da je stari Marks – ne Gručo nego Karl – vaistinu bio u pravu: istorija se najpre događa kao tragedija, da bi se ponovila kao farsa. S tim što je u našem slučaju i tragedija – mislim na onu iz devedesetih – bila farsična repriza tragedija iz još dalje prošlosti. Tako stoje stvari. Periodične smene tragedija i farsi u Srbiji su zapravo postale matrica. Uzmimo, recimo, matricu državotvornih kumova koji se – pre ili kasnije – popičkaju oko vlasti i počnu jedan drugom da rade o glavi. Tako to ide od početaka moderne srpske istorije. Setite se samo kodže Miloša, koji je Karađorđa skratio za glavu. Pa se onda setite Miloševića, za koga postoji opravdana sumnja da je za glavu skratio Ivana Stambolića. Pa se onda vratimo na, Bogu hvala, još žive kumove – džumhurbaškana Nikolića i Šešelja.

Jedne zgode, idući nekim poslom u Zrenjanin, negde na pola puta mi pade na pamet da - što no se kaže - preprečim. Umesto da guzeljam do Novog Sada, siđem ja sa auto-puta kod Kovilja, pa pravac - Šajkaš, a odatle ni zrenjaninski put nije daleko. Negde na polovini kao strela pravog puta između Kovilja Šajkaša ugledam prizor koji sam nekoliko dana ranije video na televizoru.