Svetislav Basara

Moja omiljena žutara, Blic, proglasila trijumfalnu pobedu! Pa dobro, koga nam je to pobedio Blic? Ni manje ni više nego džumhurbaškanovog sina Radomira, gradonačelnika Kragujevca, koji je, sateran u tesnac, položio oružje pred novindžijama - umal ne rekoh komandosima - Blica. V čjom djelo? Kakva se to bitka vodila? Ko je tu bio good, a ko bad guy? Ukratko, Blic je bio na strani sinova svetla, a Radomire je bio na strani legije vlasnika bespravno sagrađenih "objekata" koji su vaktile od nadležnih službi dobili befel da sruše samovoljno podignute letnjikovce i dvore. Ne znam kako ide stvar sa rušenjem "objekata" koje je - odvajajući od usta - sagradila sirotinja raja, ali iz štampe sam se obavestio da je rušenje Nikolića vikendica - sagrađenih, pretpostavljam, odvajanjem od usta sirotinje raje - bilo pod velikim znakom pitanja.

Izgleda da je neko, negde u Evropi, vaistinu odlučio da smesti našem Zeki Rodžeru, znate valjda na koga mislim. Juče je u beogradskoj čaršiji, po mahalama (a i šire) kao grom iz vedra neba odjeknula vest da se Haški tribunal presaldumio i da potražuje svog najslavnijeg klijenta, vojvodu Šešelja.

Nije da sam na bivši Dan republike, u subotu dvadeset devetog novembra, bio nešto naročito jugonostalgičan, ali se ipak nisam mogao otrgnuti utisku - a kako vreme prolazi sve mu se teže otržem - da je SFRJot, sa svim svojim manjkavostima, bio i ostao nedostižni ideal svih operetskih, bajagi nezavisnih državica nastalih na njegovim ruševinama.

Mora da su ovo veliki dani za Vojislava Šešelja. Samo što je izašao iz mardelja, a već je uspeo – i to bez nekog naročitog napora – da podigne poveliki oblak prašine, ne samo u Srbiji nego (mnogo više) u Hrvatskoj, a bogme i u Evropi. Pitam se gde bi tom čoveku bio kraj da se počem posvetio estradi ili marketingu, oblastima isto tako pogodnim za masovnu kretenizaciju kao i politika? Ali, eto, njega ponela kleta politika.

Davno sam ja rekao da u Srbiji ni mrtvima ne daju mira. Ne znam da li ste ovih dana pratili razvojni put afere Bazdulj? Ako niste, da vas podsetim. Muharem Bazdulj pre, da kažemo dve nedelje, objavio u Vremenu tekst u kome je pomenuo blaženopočivše Srđu Popovića i Sašu Tijanića i to je bio dovoljan razlog da takozvana druga Srbija padne u najstrašniji amok. Već sam ovde pisao o tome, ali stvar je u međuvremenu postala složenija.

Kolega Ustavni sude, čuješ li ti šta priča unutrašnju popečitelj Stefanović? Ako nisi čuo, ja ću da ti prepričam. Kaže, ukratko, Stefanović da „novi zakon“ predviđa mogućnost da će se dilberima koji voze bez dozvole, kao i auto-moto bekrijama u čijoj se krvi pronađe više od dva promila alkohola vozila biti „trajno oduzimana“. A pazite sad kako to unutrašnji popečitelj obrazlaže, citiram po sećanju. U takvim slučajevima - vožnja bez dozvole i u pijanom stanju - automobil postaje oružje, pa ga, je li, treba oduzeti. I - pretpostavljam - nakon oduzimanja ga (ako su u pitanju neka bolja kola) dati na korišćenje policajnim glavešinama.

Čast mi je obavestiti vas, čestnejši i uvažajemi publikume, da sam odnedavno postavljen rame uz rame sa Ustavnim sudom Srbije, pa vas umoljavam da to primite na znanje i ravnanje. Kako sad to? V čjom sad đelo? Da opet nisam nešto ispod žita mutio sa Overlordom? Jok! U visočajši rang me je vizdigao advokat Miroslav Grujičić koji mi je - potpisan imenom i prezimenom - uputio otvoreno pismo. Možete ga u celosti pročitati u komentatorluku od 24. 11. 2014.

Kako stvari stoje, ovoj vlasti - a možda i svima nama - glave neće doći opozicija, već sportske manifestacije i prateći pičvajzi. Jedva da se slegla prašina koju su podigle elise onog helikopterčića, samo nekoliko dana nakon što se Vučić i Rama umalo nisu pobili pred kamerama „našeg prava da znamo sve“, u Istanbulu se dogodilo ubistvo Zvezdinog navijača i taj tragični događaj je - predvidivo - bio povod za opštenacionalni i svedržavni amok.

Kako započeti kolumnu nakon ovako paklenog vikenda? Jedan mladić ubijen u Istanbulu, gde je otišao sa grupom navijača da „podrži“ Crvenu zvezdu; tri momka se utopila u automobilu koji se survao u Dunav, tri - hvala Bogu - isplivala. U Novom Sadu, opet, neke siledžije krvnički pretukle „par sa detetom“ zato što su „pričali aškalijski“. Ako tom crnom skoru - a ko zna kakvi su se još belaji dogodili, a promakli mi pažnji - dodamo i prošlonedeljni univerzitetski terorizam i maloletnički napad na Rašu Popova, moramo se zapitati: u kakvoj mi to zemlji (i državi) živimo?

„Lakše je ne postojati nego postojati“ – tako je Jovan Ćirilov napisao u svojoj najposlednjijoj kolumni u NIN-u. Kažem, najposlednjijoj zato što je objavljena posle njegove smrti. Ali nije tu smrt preduhitrila Jovana, nego je Jovan preduhitrio smrt. Napisao je te dubokomisaone redove – obavezno nađite prošli broj NIN-a i pročitajte – s namerom da budu objavljeni nakon što on napusti ovaj guravi svet u kome je dugo poživeo, po kome je mnogo putovao i u kome je puno toga uradio.

Hoćemo li u EU? Ili ćemo u Evroaziju? To su čestnejši publikume, da kažemo, prazne priče. Nigde mi nismo pristali. Prelistajte jutarnje novinčine pa će vam sve biti jasno. To nisu novine u nekadašnjem smislu te reči, to je čisti horor. Juče smo se osvrnuli na dva - kako to novindžije kažu „nemila“ - događaja. Ali, ko zna koliko je takvih? Slučajevi Ilije Vujačića i Raše Popova dospeli su u javnost zato što su Ilija i Raša javne ličnosti, ali Bog sami zna koliko profesora po takozvanoj unutrašnjosti biva napadnuto iz zasede i koliko anonimnih penzionera bude žrtvom maloletničkih pljačkaških bandi. Ko zna kakva se sve nepočinstva ne događaju po vukojebinama naše zemlje ponosne za koja se nikad ne sazna.

„Nakon medijske hajke u tabloidima, maskirani mladići napali profesora univerziteta!“ „Osamdesetogodišnjeg dečijeg pesnika, posle neuspelog pokušaja pljačke, pretukla dva desetogodišnjaka!“ Ne, ne, nisu ovo naslovi iz bajatog New York Times-a koje Grunf čita pospanom Broju Jedan u onom ćumezu iz legendarnog stripa Alan Ford. Jok, more.

Ni dana bez paranoje! Ni dana bez teorije zavere! Ni dana bez lupetanja! Ni dana bez pomame! Danima i nedeljema je Srbija odjekivala od usplahirenih povika - Šešelj se vraća! Eto nama čuda, eto nama pokora! Drž’te se dobro! Oblačite kožne gaće! I šta? Šešelj se vratio i momentalno se pokazalo da je stanje redovno ( što ne znači da je dobro) i da je, ako ćemo pošteno, sve isto kao da vojvoda nikuda nije ni odlazio.

Šta je pisac juče hteo da kaže ustvrdivši da smo svi mi pomalo Šešelji? Eh, duga je to priča. Al’ ajde da je nekako uguramo u dozvoljenih mi 2.500-3.000 karaktera. Dakle ovako. Prošle nedelje Muharem Bazdulj objavio u Vremenu vrlo zanimljiv tekst o godišnjici (maltene koincidentnih smrti) Srđe Popovića i Aleksandra Tijanića i - šta?

Znate li kad počinje pičvajz? Ako do sada niste znali, listen to unlce Bas - pičvajz počinje onoga momenta kada vam dođe iz dupeta u glavu da batalite pravljenje pičvajza. Pitajte one kojima se posrećilo da se skinu sa heroina. Pitajte nas, Srbe, koji pokušavamo da se skidamo sa populizma.