Svetislav Basara

Novembar, mesec diskus hernije! Subota, dan za kulturu. Beše ovih dana jedan kulturni skup na koji bejah pozvan, a na koji nažalost ne odoh zbog - novembra, meseca u kome diskus hernija naprosto podivlja. Moram da mirujem pa to ti je. Rečeni skup bio je posvećen "Rečniku tehnologije", davnašnjem projektu časopisa "Vidici", o kome sam, čini mi se, ovde već pisao, ali nije zgoreg da obnovimo gradivo.

Ispade čitav belaj zbog mog prošlonedeljnog spominjanja Žaretovog polnog organa. Telefon mi se tokom dva-tri dana beše usijao. Jedni zovu da mi kažu aferim, drugi zovu da mi kažu - Šta ti bi? Nije trebalo onako. Zvala me i Ivana Konstantinović sa B92. Pita da li sam rad da na televizoru prozborim neku o „polemici“. Budući da nikakvu polemiku (osim internu, telefonsku) nisam primetio, dami sam se zahvalio na ljubaznom pozivu.

Znate kako ide ona pesma - Ramo, Ramo, druže moj, da li čuješ jecaj moj. Tako nešto. Ne sećam se baš tačno. Bilo je to jako davno kad sam poslednji put bio na Ibarskoj magistrali. Elem, drug Rama nam konačno došao u - zbog drona vaktile odloženu posetu - i u startu se poneo kao dron. Napravio pičvajz. Sličan onom koji je napravio dron.

Izrezilih ja onoliko Slavoljuba, neslobodnog radikala, zbog ilegalnih prelazaka granice između - umal ne rekoh SR Srbije i SR BiH - kad ne lezi vraže - proradi mi rđava savest, opsetih se da sam se i ja jednom - hm, da l samo jednom? - našao u pograničnom nepočinstvu. V čjom bilo djelo? Tamo negde, leta devedeset osme, devedeset devete, ne hvatajte me baš za reč, navrati me đavo da odem na bajinobaštansku plažu zovomu Rača. A kad si već na plaži - šta da radiš nego da se sunčaš i kupaš? Budući da đavo nikada ne spava, istog dana je na plažu Rača navratio i mog druga Ljubišu Divljaka. Pa šta da urade dva stara druga kad se nađu na Drini nego da donesu jednoglasnu odluku da Drinu preplivaju. Iz kog razloga? Iz istog onog zbog kojeg se belosvetski dilberi penju na Mont Everest. Ne da im đavo mira. Eto zašto.

Ajde da malo udarimo po zajebanciji. Dosta nam je valjda više srpskih podela. Kao što vas pre neki dan diskretno obavestih, idoh prošlog vikenda na bajagi detoksikaciju od interneta, ali - kao i sve dobre stvari - i ova kratko potraja, pa u neko doba - što no se kaže - siđoh u domicilnu Bajinu Baštu, da danem dušom, da prenoćim, da vidim drugove, da se raspitam šta sanjaju, šta im se događa, a šta imaju u sušarama, pa ujutru, ako Bog da - put pod noge.

Trebalo mi je izvesno vreme da odgonetnem poruku grafita izgrebanog na dupetu zgrade na koju puca pogled sa moje terase, koja mi - oprostite mi na učestalosti reči „koje“, „koja“ - ne služi ni za koji Crven Ban, osim da ponekad izađem na nju, bajagi da bih se nadisao, a u stvari da bih - dok je to još dozvoljeno - popušio cigaru „na svežem vazduhu“. Koji je, takođe da oprostite, svež do mog Crvenog Bana. Ali, ajde, dobro.

Žarković je sjajan novinar, ama ima jednu manu: ne ume da sedi. Kako god da se namesti, vidi mu se pička. Što je, da kažemo, pomalo groteskno jer se Žare zvanično vodi kao muškarac. Neki novinar muškog pola – blaženopočivši Tijanić, recimo – napisao bi u velepalamudnom uvodniku „Basara se namazao Bebinim gelom, pa se uvukao u Vučićevo dupe“, a pogledajmo šta je napisao i kako mi ga je – u svom čuvenom stilu – spustio Žarković: „Basarabijske Vučele“.

"Vi pušači smrdite nama nepušačima" - eto tako je moju prekjučerašnju kolumnu prokomentarisao jedan vajni komentator uz napomenu da mi, pušači, treba da budemo srećni što nam je još uvek dozvoljeno da pušimo u svojim kućama.

Afera Oktobarski saloon dobila je očekivani epilog. Doskorašnjoj direktorki Kulturnog centra Miji David naglo su podneli ostavku, a na ekspresno upražnjeno mesto je - kao u onom starom filmu, umal’ ne rekoh vicu - postavljena službenica PTT, zovoma Ivona Jeftić. Nemam ja ništa protiv službenica PTT, ama, sve se nešto pitam - ako je već rečena dama poželela da bude direktorka, a partijski joj drugovi ispunili želju, nije li bilo prirodnije da je postave za direktorku pošte? Bilo bi prirodnije, fakat! Može biti da ni nova direktorka KCB-a ne bi imala ništa protiv, ali pošta je pošta - ustanova je to od velikog državnog značaja (i još veće plate) - pa je ta pozicija rezervisana za jebenije igrače od Ivone, srećni joj i dugi bili direktorski dani.

Šta ovo moje oči čitaju? Sprema se zabrana pušenja na ulicama naše zemlje ponosne. Sledi ograda: Ne garantujem za tačnost informacija.

Lepo ja - kad ono bi, da l’ uoči prošle ili pretprošle nove godine - napisah da je Overlord najusamljeniji čovek u Srbiji i bejah promptno bačen u sprdnju i osumnjičen za snove o kojima u stvari optužitelji vlažno sanjaju. Šta sam, dakle, hteo reći lamentom nad Overlordovom usamljenošću? Ono što sam još onomad rekao, a što sada nameravam da malo proširim. Idemo od početka. Overlordu Vučiću je - da izvini on i da izvinite vi - prekasno došlo iz dupeta u glavu da jedini spas za Srbiju leži u prestanku kurčenja, uljuđivanju i konsolidaciji države i zatiranju korupcije. Pa, dobro, graknuće drkadžije, zašto kažem da je prekasno kad stalno govorim da nikad nije kasno? Polako! Sve ću objasniti. Ne trčite pred rudu.

Izgleda da sam ja ipak vidovit, jer da nisam, kako bi mi palo na pamet da u vikend izdanju Famoznog pomenem ratnovazduhoplovne akumulatore i čergarska klješta. V čjom djelo? Još se nije slegla prašina od strojevog „Koraka pobednika“, još nije utihnuo džumhurbaškanov poklič - Vladimire, brate - a eto ti belaja - brat Vladimir nam ga spusti u njegovom čuvenom stilu. Nas i Rusa - pokazalo se - vaistinu ima dvesta miliona. Ali dolara. Toliko, naime, majčica Srbija duguje Matuški za gas. A nema kintu da reguliše dug. Ili je u naivnosti verovala da će joj dug biti oprošten. Moskva, međutim, suzama ne veruje. Overlord popizdio. Šta da vam pričam!

Pročitah pre par dana da je Evropska unija naprasno amnestirala blaženopočivšeg Slobodana MIloševića. Predvidivo, ta blaga – za amnestiranog poprilično zakasnela – vest izazvala je još jedan u bezbroju srpskih podela. Na jednoj strani je – takođe predvidivo, ali i razumljivo – građansko- demokratska čaršija, koji se našla u čudu, a na drugoj strani patriotsko-plačipizdinska čaršija, koja se takođe našla u čudu, ali sa pozitivnim predznakom. Građani i demokrate se zdravo ljute na EU.

Naslov zvuči pomalo kaubojski, jel’ da, đuturimi. Ali i u priči koja će uslediti ima nekih elemenata poetike vesterna. Samo polako. Videćete. V čjom, dakle, bilo djelo?

Overlord Vučić baš nema sreće sa buntovnicima. Potegao ti on nekim poslom u London, kad tamo, u kolevci demokratije, usred predavanja - cap! - iskoči pred njega još jedan čupko iz kutije.