Svetislav Basara

Jesen je, čestnejši publikume, skratiše se dani, pa se u nedelju - kad još i kazaljke vratismo sat unazad - dodatno skratiše i dođe vreme da se zapitamo (kao vaktile Černiševski) - šta da se radi?

Jeste, čestnejši moji, gadna situacija, jesu došla gurava vremena, ali nismo mi ipak tolike žrtve i nismo toliko jadni i bedni koliko naša takozvana elita pokušava - i uspeva u tome - da nas ubedi da jesmo.

Presudom višnjeg suda UEFA na aferu „dron“ stavljena je tačka, ali FSS najavljuje da ćemo se ćerati još. A kako ja komentarišem presudu? U književnom smislu - pun pogodak, kao da ju je napisao Ežen Jonesko, a za fudbalski smisao me tradicionalno zabole Crven Ban. Znate valjda šta mislim o svim fudbalima ovoga sveta, ne samo srpskom. Da se ne ponavljam.

Osvanu subota, dan za kulturu i narodno prosveščenije. Pa kad je već tako, pitam ja vas, čestnejši publikume, zar se nikad niste zapitali kako to da u Srbiji, inače turbopravoslavnoj zemlji, nema ni "p" od pokušaja pravoslavnog tumačenja naše mučne društvene zbilje. Ono, fakat, za razliku od judaizma i islama, hrišćanstvo se načelno ne pača u politiku, sociologiju i društvenu patologiju.

Tako je - "ime nije bitno" - istraživačkoj novinarki moje sve neomiljenije žutare, Blica, koju je Blicov menadžment poslao na službeni put u Prištinu "da istraži tenzije nakon lansiranja drona", odgovorila jedna "baka" na pijaci u Kosovu Polju.

Možebiti uvažajemi publikume da sam ja ipak vidovit! Možda su mi sporadične posete baba Kurani, proročici zlakuskoj, aktivirala šesto čulo i otvorila treće oko. Jer, pazite, da nije tako, kako bih ja drugačije, još u noći kada je poleteo dron, znao da će vrlo brzo stradati pekare i poslastičarnice u vlasništvu Albanaca i Goranaca.

Pažljivo pročitah veleumna zakeranja na kolumnu „Tačka pucanja“ iz nepotkupljivih pera slobodarskih srpskih komentatora i naiđoh na gomile stereotipa i predvidivosti. Ima ih dve sorte. Jedni me, bajagi, sažaljevaju i nariču nad mojom ulogom fikusa u „Teškoj reči“, drugi mi, opet, pripisuju otvoreno Overlordoljublje. Ali i ja imam zakeranja! I ja imam komentar na komentare.

Kao što smo se u prethodnim nastavcima uverili, političko nasilje, laganje, pljačka i prodaja muda za bubrege u Srbiji imaju plodnu i dugu tradiciju i nećemo mnogo pogrešiti ako ustvrdimo da su u Srbiji pomenute stvari politički sistem čija se statičnost i suštinska nepromenljivost sakrivaju iza čestih promena društvenih uređenja i ustava.

Nastavljamo da se raspadamo. U svakom pogledu, ne samo u kolumni. Samo se osvrnite oko sebe! Videćete isto ono što su naši pradedovi videli na početku XX veka - totalnu dezorijentaciju koja je kulminirala masakriranjem kralja Aleksandra i žene mu Drage. Na krvavi presto potom dolazi uzdanica crnorukaca Petar Karađorđević.

Da vam ne bih remetio krhki spokoj vikenda, sagu o srpskom raspadanju nastaviću u ponedeljak, a danas je na redu afera “Teška reč”. Budući da imam poveliko životno i političko iskustvo, znao sam da će moje TV pojavljivanje u Overlordovom društvu izazvati moralnu (!) paniku u redovima čaršijskih nadžak-baba i proser-deda, ali me je - kao što možda i pretpostavljate - za to savršeno zaboleo Crven Ban.

Gde smo ono stali? Eh, gde? Na istom mestu gde smo stali pre stopedesetak godina. Pokušajmo ipak da se - bar u tekstu - pokrenemo sa mrtve tačke. Idemo natrag u devedesete. Kada je ono Milošević blagoizvoleo dopustiti višepartijski sistem, po prirodi stvari formirala se i opozicija. Ali kakva?

Zašto u Srbiji nema prave opozicije, zašto opozicija nema energije i ideja - ta pitanja, ćestnejši đuturumi, jedva da su misterioznija od pitanja zašto majmun drži kurac u supi. Dobro, de, nećemo tražiti odgovor od muzikanata iz Brodarske kasine.

Završiše se istorijski izbori u DSS-u. I to kopernikanskim obrtom. Za novopredsednika/cu izabrana je jedna dama, iliti u starinskom žargonu riba zvana Sanda Rašković Ivić, koja doista pomalo liči na Džemi Li Kertis.

Ove godine neće biti svinjskog gripa, vrengija je u povlačenju, nema ni misirske sakagije, ali zato ima ebole, stravične boleštine koju su naše žutare (u duhovnom smislu smrtonosnije od kuge) dočekale širom raširenih ruku. Kao i u slučaju prethodnih pandemija, moja malenkost drži da je i ova najnovija najobičnija karabudževina lansirana u cilju sluđivanja ionako sluđene i u glavu sjebane svetske populacije. Zašto sam tako skeptičan? Zato što ebola nije nikakav novi hit u svetu bolesti. Duga je istorija te bolesti. Odao sam se malo istraživačkom novinarstvu i evo šta sam doznao: Ebola je takozvana hemoragična groznica, karakteristična za Afriku, ali - viđi vraga su sedam binjišah - Eboli vrlo slična boljka postoji i u Srbiji i napada uglavnom poljoprivrednike koji po prirodi posla dolaze u susret sa prenosiocima zaraze - sitnim poljskim glodarima.

Znate kako se kaže: Najbolji način da se zabašuri neka svinjarija jeste osnivanje komisije koja će je bajagi istražiti. Tačnost ovog političkog aksioma pokazali su i rezultati komisijske istrage o aferi “Paljevina ambasada”.