Svetislav Basara

Izgleda da smo ga definitivno popušili, dražajše duvandžije. Naša država - koja zapenušano srlja ka Evropskoj uniji i tamošnjem blagostanju - blagoizvolela je najaviti apsolutni zabranu pušenja „na svim radnim mestima i u svim ugostiteljskim objektima“.

Dobro ste pročitali - ne hemijsko čišćenje, nego štrojenje. Ali polako. Idemo ab ovo. Znamo, čestnejši čteci, da u Srbiji oduvek ima jako puno zagovornika takozvane čvrste ruke koja bi - je li - samo ako joj se dopusti, vrlo brzo dovela stvari u red.

Najmanje sto puta smo se ovde saglasili da u Srbiji, zemlji sa jednom od najbogatijih i najdužih tradicija političkih ubistava u svetu, bojazan za ostanak državničkih glava na ramenima nije stvar za sprdnju, ali mi - jebo ti nas - ne bi bili mi kada i najozbiljnije stvari ne bismo uvaljali u blato sprdačine.

Eto kako prolazi slava ovog sveta! Probudih se sabajle u svetu neđelju i ni na pamet mi ne pade da je osvanuo još jedan peti oktobar. To jest, znao sam ja dobro koji je datum, ali uopšte ga nisam povezao sa petim oktobrom od pre četrnaest godina.

Još malo, pa eto ti nama Putina u Beogradu. Ne znam koliko će vremena Vladimir Vladimirović provesti u „srdačnoj i prijateljskoj poseti“ Srbiji, mada nagađam da se - zbog mnoštva državnih obaveza - neće zadržati duže od jednog dana, što je, držim, prekratko. Ne za njega, Putina, nego za naše nacionalne, kulturne i političke radenike.

Evo vam, drkadžije, dugoočekivanog odgovora zašto moja malenkost navodno ne plajpiči njegovu svemoćnost, Overlorda Vučića, ili ga bar ne plajpiči u meri koja bi zadovoljila visoke standarde ovdašnjih lažnih pravednika. Ne plajpičim ga iz prostog razloga što je naša (srpska) istorija završena, a da u stvarnu istoriju – osim u ratovima – nismo čestito ni zavirili. Overlorda Vučića sledstveno vidim kao stečajnog upravnika koji je – nakon bankrota prethodnog poslovodstva – došao na čelo temeljno upropašćene (i još temeljnije pokradene) firme. Da li ovo znači da krivicu za žalosno stanje stvari svaljujem na prethodno poslovodstvo? Uopšte ne. I to poslovodstvo beše preuzelo odavno propalu firmu. I ono pre njega. I ono pre onoga. I sve tako do Miloševića, jednog od velikana, ali nipošto ne i uzročnika kraja srpske istorije.

Spustih se juče, uvažajeme karakondžule, u deveti krug komentatorluka, da vidim šta divna komentatorska stvorenja sanjaju i šta im se događa. Kad tamo - neprejebivost, buka i bes. Provalili me neprejebivci da ne podižem glas protiv ukidanja Utiska nedelje i da - sledstveno - držim stranu Overlordu. To, međutim, uopšte nije tako. Već sam nešto pisao na tu temu, a budući da se stvar usložnjila, evo, pišem ponovo. Ukidanje Utiska nedelje smatram još jednim, krupnim (ali logičnim) korakom u pravcu definitivnog potonuća u varvarstvo. Kako to sad - logičnim? Polako! Objasniću.

Radoš Ljušić je konačno stisnuo ostatke zaklanih muda i održao konferenciju za štampu na kojoj je protest nekolicine pisaca i kulturnih radnika zbog najavljenog uništavanja knjiga nazvao - neviđenom hajkom. Na rečenoj konferenciji Ljušić je uglavnom mrsomudio o bezgrešnosti i zakonitosti svog "poslovanja".

Situacije se sve više usložnjava. Crnogorski sejmeni safatali provalnika koji je upao u hotelsku sobu guvernerke Jorgovanke, ali gospođa Tabaković ne priznaje crnogorsko hapšenje. Guvernerka tvrdi da uapšeni dilber nije onaj koji joj je u sitne sate trkeljisao po torbi. Ne bih da guvernerki stajem na muku - sve da provalnik i nije imao ubilačke namere, neprijatno je to iskustvo - ali u njenoj priči, da kažemo, ima izvesnih nelogičnosti. A kojih, to ćemo sad razmotriti.

Čuda čini politička volja. Kad je ima, naravno. Sudeći po Paradi ponosa, koja je protekla maltene bez okršaja, krvi i loma, rekao bih da je famozna politička volja nekako namaknuta. Takođe bih rekao da antiadžuvanske falange vrlo dobro znaju - a kako, to ne znam - kada političke volje ima, a kada je nema.

U momentu nastajanja ovog teksta - sabajle u svetu neđelju - po Srbiji i svim srpskim zemljama blagoprostrujala je vest da će Prajd ipak biti održan. Ne volim da istrčavam pred rudu, ali čini mi se da će ovoga puta sve proteći bez žrtava u ljudstvu i materijalu. Šta me navodi na takvu jednu optimističku pomisao? Rešenost takozvane države da se Prajd održi, eto šta.

Kakva promena! Sa dana Radoša Ljušića pravo u Rovinj, na dane Mirka Kovača. Ne treba, pretpostavljam, ni pominjati da su Mirkovi dani mnogo vedriji od Radoševih. A i uopšte, septembar na moru je mnogo prijatniji nego na kontinentu. Pa kad je već tako, red je da pohvalim i srpsko popečiteljstvo kulture što je našlo za shodno da, zajedno sa kulturnim popečiteljstvima Crne Gore, Hrvatske i Bosne, potpomogne ovu manifestaciju. To je, fakat, veliki korak napred jer je blaženopočivši Kovač u zvaničnoj beogradskoj čaršiji dugo vremena bio persona non grata, maltene izdajnik. Razlog? Otišao kad nam je bilo najteže. I to gde? Kod dindušmana, u Hrvatsku! I još, sakloni Bože, progovorio hrvatski.

Evo, čestnejši moji, danas se u zdravlju i veselju završavaju Dani Radoša Ljušića ukraj Drine, pa je red da razmotrimo šta se sve događalo na ovoj značajnoj manifestaciji srpske nekulture. Mukajet, eto šta se događalo.

Zavladala, čestnejši đuturumi, pretprajdovska atmosfera. Sve persone dramatis - umal ne rekoh usual suspects - ponovo su u akciji. Uključujući i SPC na čelu sa patrijarhom Irinejem, koji bez naročitog razmišljanja potpisuje sve što mu na potpis poture. Kad smo već kod SPC i patrijarha, odavno mi je palo u oči da se naši monasi preterano bave problemima seksualnosti svih boja.

Kakva je ovo brojka u naslovu. Saznaćete kasnije. Prvo da napišem poruku Panoviću! Juče je, Panoviću, bio prvi dan jeseni! Turaj der mi zimsku sliku. I da ti kažem nešto - dobro smo se mi izvukli! Kakvo je bilo ovo guravo leto, slika moje malenkosti u majici sa kratkim rukavima lako se mogla protumačiti kao uznemiravanje javnosti. Aha - mogle su pomisliti haračlije - ljudi se dave po Obrenovcu, a kolumnisti Danasa se baškare u majicama sa kratkim rukavima. I - cap - odrapiše globu. Preterujem li? Ma jok! Globa koju je menadžment Danasa uredno platio imala je isto toliko smisla kao i ova koju - zahvaljujući nepažnji haračlija - nije platio.