Svetislav Basara

Referendum o nezavisnosti Škotske - stvar uobičajena u demokratijama, a u Švajcarskoj maltene svakodnevna - beše preko svake mere uzburkao evropske duhove. Na momente mi se činilo da su na ôkontinentuö svi uzrujaniji od direktno zainteresovanih -Škota i Engleza.

Časopis Gradac baš ne može da omane. Pre nekoliko dana iz štampe je izašao tematski broj posvećen rok-legendi Džimu Morisonu. Sad će se srpski snobovi namrštiti. Morison u Gradcu! Na šta to liči! Opadanje kriterijuma. I pročaja. Ali snobovi, kao i obično, nisu u pravu. Broj je izvanredan, jedan od boljih u poslednjih nekoliko godina. A sada ćete čuti i zašto je tome tako.

Lep naziv za neku buduću kulturnu manifestaciju - Dani Radoša Ljušića ukraj Drine. Nakon što je pročitao moju prekjučerašnju kolumnu javio mi se poznanik koji je čitav radni vek proveo u izdavaštvu, đa socijalističkom, đa tranzicionom.

Kad smo već kod seče knezova, pardon - seče knjiga, pade mi na pamet da afera Službeni glasnik može poslužiti kao paradigma za mnoga (ako ne i sva) srpska preduzeća. Ne mislim samo na preduzeća u smislu privrednih subjekata, nego preduzeća u širem, starinskom značenju te reči. Čega god se Srbi poduhvate, toga se poduhvataju sa velikim oduševljenjem i još većom energijom, u početku postižu sjajne rezultate, da bi se posle izvesnog vremena - deus ex machina - vratili na početnu tačku, to jest u čemer i murdarluk.

Overlorde, brate slatki, da li si čuo da je Radoš Ljušić ponovo projahao gradom i to na nožu za sečenje hartije. Po beogradskoj kulturnoj mahali ovih se dana pronela vest da je Jahač Ljušić iz Glasnikovih knjižara povukao određeni broj naslova i poslao ih na takozvano sečenje u makulaturu, što je, po meni, žalosni eufemizam za spaljivanje knjiga. U javnosti se pojavio i procureli spisak naslova osuđenih na nož. I - kakvi su ti naslovi? Loše neke knjige? Šund? Ma jok, uopšte ne.

Šta ovo moje oči čitaju? Neće više biti Utiska nedelje na B92? A zašto? Utisak se ne uklapa u novi koncept (teške li reči) "komercijalne" televizije! Čekaj malo. Šta je B92 dosad bila? Underground? Alternativa? Jok, more. B92 je odavno skliznula u "komercijalnost" i ja joj to ič ne zameram.

Pre neko veče ponovo se latih čtenija mog omiljenog štiva, memoara moje omiljene vrdalame Nićifora Ninkovića, berberbaše mog omiljenog srpskog knjaza, Miloša Obrenovića. Ko je čitao - čitao je, ko nije - ne vredi mu objašnjavati. Druga stvar je u pitanju.

Polihistor (i neoriđinal) Predrag Marković razlikuje se od Predraga Markovića, „Peđe the Moga“, po srednjem slovu „J“, koje je, cenim, sasvim nepotrebno zato što jedan Predrag ima bradu, a drugi nema, pa svi znaju koji je Predrag koji.

Težak je čovek naš džumhurbaškan, verovatno teži samom sebi nego nama, teško ga je braniti i od njega samog, kamoli od nas, ali ovoga puta ga uzimam u odbranu. V čjom bilo djelo? Poklonio ti naš džumhurbaškan bunjevačkoj deci neke knjige (udžbenike?) štampane ćirilicom i to je zvanične zagrebačke pritiske momentalno podiglo na milion atmosfera. Evo ga, posrbljuje bunjevačku decu! Tera ih da čitaju knjige na ćirilici! I pročaja! Iz džumhurbaškanovog smušenog kabineta - takođe momentalno - izlepršalo je saopštenje da Bunjevci nisu ni Hrvati ni Srbi - što, fakat, i nisu, sami to kažu - i da džumhurbaškan, je li, ima puno pravo da Bunjevcima poklanja knjige na ćirilici. Šta su na to odgovorili iz Josipovićevog kabineta, ne znam, ne interesuje me.

Gde smo ono stali? Kod Iljfa i Petrova! A zar ne bejasmo stali kod Komentatorke Dane i sledbenika njenog džabalučarskog kulta? Bejasmo, ama imaju oni i te kakve veze sa mojim omiljenim književnim likom, po meni jednim od najboljih u istoriji književnosti - Ostapom Benderom. Ostap Ibrahimovič je - znamo to iz lektire - bio teški džabalučar.

Draga moja lektorko, nisi pogrešila, ali nisi shvatila ideju. Ipak neka bude mea culpa. Komentatorka se, fakat, piše malim slovom, ali moja namera je da na stranicama Danasa stvorimo novo polumitološko biće - Komentatorku Danu - kao zamenu za Partizanku Maru i Mariju Majku Knežpoljku (proveri der da nije možda Knežopoljka). Komentatorka, dakle, Dana kao paradigma.

Je li, more, Overlorde! Zašto mi kasni penzija? Kakva sad penzija, zapitaćeš se? Pitaj komentatorku Danu. Komentatorka Dana tvrdi da si mi dao neku penziju, pa kad je već tako, šalji pare. Glas naroda se mora slušati, a Dana je garant tvoj glasač.

Vidim da se po beogradskoj čaršiji i mahalama raširio težak ibret nad vešću da je Vesna Vukelić Vendi, pevaljka ovdašnja, prisustvovala hirotoniji vladike topličkog. Šta je tu problem? Zašto Vendi ne bi prisustvovala hirotoniji? Crkva nije masonska loža, niti tajno društvo, njeni obredi su (iako se bave velikim tajnama) potpuno javni i otvoreni za sve. Što reko „naš narod“ - ko god došo, dobro došo. Crkva ide i korak dalje - ili je bar išla - i pod svoj krov priziva ponajpre one koji nisu rado viđeni gosti pod, da rečemo, „otmenijim“ krovovima.

Bejah, kako se to kaže, na putu po Severnoj Crnoj Gori i Zapadnoj Srbiji i red je nalagao da u povratku svratim do Stopića pećine u srdačnu i prijateljsku posetu Baba Kurani, koja je pre par meseci proslavila sto četrdeset peti rođendan ispod one šljive u Tometinom polju, one pod koju je, saglasno proročanstvu njenog mnogo slavnijeg kolege, Mitra Tarabića, trebalo svi da stanemo.

Eh, ljudi moji, da Putinu nije Smajlovićke i Lazanskog, Ukrajina bi odavno izbila na Severno more, a unija s Vatikanom bila bi gotova stvar. Samo, kako nama sa takvim braniteljima (uvezenim iz bivših bratskih republika) ne ide dobro, to pojma nemam. V čjom sad djelo?