Svetislav Basara

Rat je, kako vidimo, tema meseca, pa kad je već tako, jesam li imao drugog izbora osim da obnavljam gradivo. I tako, čitao razne teorije, Fon Klauzevica sam ostavio za zimu, podebela knjiga. I znate šta ću vam reći, s obzirom na ovosvetske okolnosti, držim da se ratovi retko događaju.

Je li, more, Panoviću, sećaš li se one naše špenglerovske polemike o godini u kojoj će Zapad ponovo potonuti u varvarstvo? Jesam li ja ono govorio da će se to zbiti u 2011, a ti si, ako se ne varam, tipovao na 2013. Izgleda, burazeru - neka izvini cenjeni publikum - da smo se i Špengler i ti i moja malenkost zajebali u računu.

Opet ćemo o ceni ljudskog života. Pre neki dan bilo neko puškaranje u – zove li se tako – Kopnenoj zoni bezbednosti kojom je prilikom život izgubio jedan mladi srpski žandarm. Predvidivo, Vučić odmah digao dupe i otišao na „lice mesta“, da svečano obeća kako će država „Srbija učiniti sve da se izbori sa... bla. bla. bla“, a dežurni državni proseravači odmah su opleli priču o indolentnosti međunarodne zajednice, kosmičkoj nepravdi i neoosmanizmu koji kuca na vrata. Ja, pak, odgovorno tvrdim da tu nema ni indolencije, ni nepravde ni neoosmanizma i da je čitava ta tragedija posledica endemske sklonosti svih naših naroda i narodnosti prema otimačini i džabaluku.

Prava bagatela, što reko sir Oliver. Hiljadu šesto-sedamsto RSD. Na toliko procenjujem sumu zbog koje je jedan čovek ubijen, a zbog koje će drugi zaglaviti u mardelj. V čjom bilo djelo? Neka damica bila u "provodu", pa joj negde pred zoru (3AM) dunulo da provod nastavi na drugom mestu i pozvala taksi. Sve bi to bilo u redu da je rečena damica imala para za taksi. Ali nije.

Kada u novinčinama pročitate, kao što neki dan pročitah ja, da su dve Srpkinje savatane u švercu droge, prva (nesvesna) pomisao je da su utamničene zato što su Srpkinje, a ne zato što su švercovale drogu, pa kad još u kreščendu smušenog teksta pročitate da su uslovi u zatvoru u kome će odsesti Srpkinjice „užasni“, e onda je vizija kosmičke nepravde kompletirana.

Svi ste, nagađam, pročitali (ili vam je bar neko prepričao) basnu o žabi i škorpiji. Da se podsetimo, ovako ide poučna saga: Nađu se na obali reke ljuti dušmani, žaba i škorpija, nužda ih neka naterala da se domognu druge obale, ali – belaj! – škorpija ne zna da pliva. Žabo, zavapi škorpija, savladaj vekovni animozitet između naša dva roda, budi ČOVEK, prenesi me na drugu obalu reke, neću ti to nikada zaboraviti, I’ll owe you one. I slatkorečiva pročaja.

Proteklih dana smo se bavili svim i svačim, red je da pogledamo šta se radi na političkoj sceni, ako reč "politička" u datom slučaju nije prejaka. Možda je dovoljno napisati samo scena. Ako je suditi po napisima u žutarama, na sceni nema ništa novo.

Kada sam ovde u više navrata govorio o koristima strogog razgraničavanja javnog i privatnog, nisam bio na strani privatnog - o, ne - nego na strani javnog koje sve bezuspešnije pokušava da se odbrani od sumanutih ideja, projekata, ideologija, planova i zamisli koji se rađaju u toplinama domova, što će reći u dubokoj privatnosti. Zato sam i pomenuo blaženopočivšeg Pseudomiku.

Panoviću, neće ovo biti reklama za cigarete, naprotiv, biće žestoka kritika duvanskog fašizma, mirno spavaj, nemoj strahovati od desanta zdravstvenih haračlija. V čjom, dakle, djelo? Prop'o Malboro, eto v čjom. Krenem tako u svetu neđelju u popodnevnu posetu drugu, ali slučaj udesi da zaboravim cigarete. No big deal! Bar je Srbija zemlja non-stop STRova i dragstora.

Kao što ste možda i pretpostavili, prošlonedeljna kolumna o smirenoumlju bila je samo uvod u seriju (povremenih) tekstova koje ćemo nazvati „Dobrotoljublje za svakoga“. Ne trčite pred rudu! Nemojte reagovati kao onaj borbeni-ateista koji je blagoizvoleo blagoprosrati se komentarom da bogougodne i dušekorisne priče ne priliče Danasu, bastionu sekularnosti i demokratije.

Čitam pre neki dan Teofilovu kolumnu u Vremenu i vidim - žali se Pančić da je odzvonilo staroj, dobroj, letnjoj novinarskoj šemi, to jest, reportažama o drekavcima, proplakalim ikonama, teocima sa dve glave i ostalim kreaturama pokvarene kolektivne mašte.

Biblioteci apsurdnih knjiga iz onog bajatog vica – Italijanske junačke pesme, Telefonski imenik Tirane itd. – svakako bi trebalo pridodati i bestseler – Solidarnost u Srba. Kada su onomad državne haračlije opelješile Danas, mogao sam se opkladiti u milionsku sumu da se srpski novindžiluk uopšte neće potresti zbog toga, a da će neke žutare još i seiriti. Ipak nisam istrčao pred rudu, sačekao sam dva-tri dana da bi se koncem nedelje moje predviđanje pokazalo tačnim. Niko ni mukajet! Čak ni prononsirana slobodarska glasila koja nariču nad Overlordovom tiranijom. Tako to biva kad “sabornost” i “kosmopolitizam” udruženim snagama potisnu elementarnu ljudsku solidarnost.

Previše smo megabajta straćili na niske strasti, poroke i nepočinstva, vreme je da malo popričamo o vrlinama. Danas ćemo se pozabaviti vrlinom smirenoumlja za koju, pretpostavljam, velika većina "pravoslavaca" - a naročito turbopravoslavci, oni koji vešaju krstove na retrovizore - nikada nije ni čula. Šta bi to, dakle, bilo smirenoumlje?

Nasmeja me prekjuče jedan komentator. Napisa apropo nepravednog harača odrapljenog Danasu da je Dangrafov menadžment mogao i moju malenkost - a zbog klete diskus hernije - ubrojati u osobe sa invaliditetom.

Po prirodi posla, a katkad i u dokolici, muvam se po veb-portalima, a to su, cenjeni publikume, mesta na kojima nema koga i čega nema. Razumećete da me zbog poodmaklosti godina u tom vavilonskom galimatijasu ponajmanje zanima estrada, jet-set i slične ličnosti i teme, ama - interesovao se ili ne - čovek naleće na imena i slike raznoraznih individualnosti.