Svetislav Basara

Dva su razloga zbog kojih zdravo volim Srbiju: zato što je velika tajna i zato što je ekstremno pravna država. Hoću da kažem, kada Srbijini državnici i Srbijine institucije po kojima srpski državnici žare i pale dođu do zaključka da su u pravu ili da na nešto imaju pravo, onda se to, ljubezni publikume, sprovodi u delo bez obzira na žrtve u ljudstvu i materijalu.

Zašto je srpskim državnicima, delimično ipak svesnim napretka informatičkih tehnologija, toliko stalo do papirnatih žutara? Eh, zašto! Zato što su žutare nezamenjive na poslu uvaljivanja dubara i puštanja buva i zato što nemaju daljinski upravljač. Televizije po prirodi stvari funkcionišu u realnom vremenu, a realno vreme je, kao što znamo, dindušmanin svih srpskih politika i političara.

Poslednjih nekoliko dana sam se, čestnejši publikume, ponovo odao istraživačkom novinarstvu, ali ne u za “Famozno” uobičajenom zajebantskom maniru, nego malo ozbiljnije. Na to me je navela erupcija otvorenog medijskog divljaštva koja je izbila nakon otkrivanja ubice maloletne T. J. Da, da, tako je po zakonu sve vreme trebalo pisati ime i prezime maloletne devojčice. To što je T. J. mrtva – u stvari tim pre – nikome ne bi smelo da daje za pravo da zadire u njenu privatnost i intimu. Naše krvoločne žutare, naravno, na to nisu davale ni pet para – tiraž, bato – ali nije se bogme ni cenjeni čitalački publikum pokazao u mnogo boljem svetlu, što je stvar koja me je u pravi mah iznenadila dok se nisam lupio po čelu i opsetio se da krvoločne žutare ne bi opstale da u cenjenom publikumu ne postoji potražnja za krvoločnim sadržajima.

Izgleda, čestnejši moji, da je državi, ne samo srpskoj nego državi kao ideji i praksi organizovanja života, definitivno odzvonilo. Šta me navodi na tu mračnu pomisao? Napisi u žutarama, eto šta.

Juče na naslovnoj strani megažutare Novosti ugledah (ako je suditi po veličini slova) senzacionalnu vest: Patrijarh srpski ide u Vatikan. Ta vest bi se mogla podvesti i pod nepostojeće krivično delo - “uznemiravanje dela javnosti” - jer će sasvim sigurno izazvati turbulencije među zilotima.

O Srbijo, zemljo grandioznih beznačajnosti! Proteklih dana je po čaršiji i mahalama prostrujala vest da je Overlord nameračio da svoj kratki godišnji odmor - sa naglaskom na „o svom trošku“ - provede na Borskom jezeru.

Zašto mislim da Overlord neće poslušati moj savet i staviti jajca u procijep pomahnitalim žutarama koje svakodnevno proširuju ionako preširoke granice bezobzirnosti. Zato, čestnejši publikume, što su žutare mnogo moćniji rendžer od Overlorda.

Srbija je krajem prošle nedelje - kada je ugašen i poslednji tračak nade da će nestala Tijana Jurić biti pronađena živa - zapala u stanje žestokog šoka. Vaistinu, odavno nije bilo svirepijeg, besmislenijeg i nemotivisanijeg zločina nad bespomoćnijim i nedužnijim stvorenjem.

Izgleda da polako dolazim u sukob interesa sa jednim delom srpske javnosti. Sećate li se, dragi čteci, onog ruskog, carskog generala – pominjali smo ga ovde – koji, kada je za to kucnuo čas, naprosto nije hteo da umre i koji je lekaru uporno ponavljao – ne-ću da um-rem, ne-ću, ra-zu-me-te li vi me-ne!

Sused Cvijetin, vidim, zašiljio olovku i napisao susedu, tj. mojoj malenkosti, sitno pismo. Ako! Danasu i ne priliči da neguje jednoumlje i jednoglasje. Rekao bih, međutim, a sudeći po veoma ličnom tonu pismeta, da se Cvijetin zdravo ucvijeljio pročitavši tekstić u kojem pominjem njegovu malenkost. Izgleda da je Cvijetin baš onako osetljiv. Sve shvata lično. A opet je - uprkos naglašenom personalizmu - sav saboran i kolektivan. Izgleda i da voli da bude u pravu, a da ne voli da mu se ne oponira.

Gde god se okreneš, svuda srpski wu wei. Uhvati me juče jedan komentator u leksičkom nepočinstvu. Umesto „letvica“ bejah napisao „lestvica“. „Lestvica je“, piše komentator, ono – do, re, mi... a letvica se podiže i pušta“. Čovek je, fakat, u pravu, ali previđa jednu važnu stvar. Ma koliko, inače, cenili svoje autore, izdavači (i novinski i knjižni) nemaju baš apsolutno poverenje u njihovu pismenost, pa stoga angažuju samozatajne poslenike pisane reči – zovome lektori i korektori – kojima je u opisu radnog mesta da traže i ispravljaju autorske brljotine.

Gornji naslov je pozajmljen iz duhovne riznice Kine, jednog od naših stubova spoljne politike, koji - izgleda mi (ili mi se predviđa) - sve više pada u zasenak. Zašto je to tako, apsolvirali smo pre neki dan. Svetska čaršija više nema četir strane. Spala knjiga na dva slova.

Uprkos blagoj mučnini koju osetim svaki put kad mi neka štampana stvar te vrste dospe u ruke, opsetite se da je moja malenkost oduvek kano klisurine stajala na braniku ljudskih prava i integriteta ovdašnjih žutara. Nisu – tvrdio sam i tvrdim – tabloidi spustili lestvice svih obzira i poukidali sve kriterijume – kako tvrde eminentni visokoškolovani mudroseri – nego su najpre lestvice spuštene, a kriterijumi ukinuti, pa su se tek onda na trafikama pojavili tabloidi. Isto tako, pomalo jeretički, tvrdim da su u zemlji Srbiji – u svim njenim alotropskim modifikacijama – lestvice oduvek bile postavljene vrlo nisko, a da kriterijuma nikada nije bilo. Ali je zato vaktile bilo komunista i ideoloških komisija koje su novindžijskom esnafu efikasno držale muda u procijepu.

Ponedeljak, dan za teške teme! Ako nam baš (privremeno) i ne preti treći svetski, izgleda da nam je pred vratima drugi hladni rat Lično, nemam ništa protiv. Dobro pamtim razdoblje prvog Hladnog rata i držim da je svet tih decenija bolje funkcionisao.

Jako prođe deset dana otkako ponovo jašem, a već su mi se smučile i novinčine i društveno-političke teme i društveno-politički radnici i naši, toliko i strani, naročito strani, mislim na one koji “hendluju” ratna žarišta u Ukrajini i Gazi. Vaistinu je ovaj svijet postao tirjan tirjaninu! Jego ex Sijatelstvo, Tadić, može biti spokojan. Ne samo da ćemo jednog lepog dana u EU ući – kako je on gromopucatelno najavljivao – sa našim identitetom, nego ćemo tamo zateći naš identitet obavezan za sve.