Svetislav Basara

Lepo ja upozoravah, nemojte zabranjivati pušenje, ali ne mogodoše naše dahije odoleti imperativima evropeizacije i zabraniše. Još lepše sam upozoravao: mani, more, pušenje; svaka zabrana prosto vapi za sledećom, a to je idealan ambijent za savesne idiote i morone. Dozvoliš li im da ti zabrane prst, neće proći dugo, zabraniće ti i ruku.

Elem, zagazismo u 2011. Ako me pamćenje ne vara, upravo je ovugodinu Osvald Špengler označio kao datum konačnog povratka zapada u varvarstvo. Panović,nepopravljivi optimista, tvrdi da je Špengler mislio na 2013. Pesimisti, pak, smatraju da ćemo se varvarstva spasiti, ali samo zato što ćemo načisto ograjisati jer se između 2011. i 2013. isprečila 2012. u kojoj će - ako je verovati majanskoj računici - svet propasti i otići Bogu na istinu.

Vladan Batić, koji nas je napustio pretposlednjeg dana prošle godine, bio je jedan od retkih političara koji je imao smisao za humor. Takođe je, kao i Zoran Đinđić sa kojim je blisko sarađivao, spadao u grupu još ređih političara koji su se zarad vizije demokratske Srbije odrekli uspešnijih i isplativijih karijera.Kao i Đinđić i Vladan je raspolagao basnoslovnom energijom i upornošću. A bojim se da mu je - kao i Zoranu, samo na drugi način - politika na kraju došla glave. Da je gledao svoja posla i vodio svoju uspešnu advokatsku kancelariju, siguran sam da bi poživeo još mnogo godina. Ali to onda ne bi bio Vladan Batić.

Ne znam da li ste primetili, ali kad neka fabrika ode u vazduh, to bude praznik za srpske medije. Ima se o čemu pričati po svu noć, odmah istraživačko novinarstvo procveta, reportaže se nameštaju same od sebe. Da li je ljudski faktor, da li zastarela tehnologija. Da nismo možda zaspali dok neprijatelj nije spavao. Svi se uzroci istražuju, samo niko da se upita: zbog čega je tako mnogo fabrika eksploziva u strogim centrima ovećih varoši u Srbiji.

Ne bi me nekoliko dana u u medijskom in medias resu. Dobro je malo odmoriti dušu od novina i interneta. Ali, pre ili kasnije svako mora natrag na svoje zadatke. Pa tako i ja.

E, kako je lepo u zavičaju u zimskim danima. Bejah ovih dana na predstavljanju mog romana o Bajinoj Bašti. Cenjeni publikum se okupio, svako očekuje svoje mesto u povesti, lista se knjiga, ko je pomenut, a ko nije, ko jeste zašto jeste, ko nije zašto nije. Sve u svemu, eto ti odmah teorija zavere. Da me ne bi tuživali, ja sam roman naselio uglavnom fiktivnim ličnostima.

E, ne zna čovek kad će da ubode. Danima pišem o društveno-političkim nepravilnostima, pisanom rečju se borim za bolje sutra, raskrinkavam nepravde i šta dobijem - u najboljem slučaju nekoliko mrzovoljnih komentara. Potegnem, pak, pa nažvrljam nekoliko reči u odbranu profesionalnih privilegija pevaljki i umetnika - slučaj Romana - i eto ti, odmah zovu kafanski pajtaši iz starih dobrih vremena, zavidljivi što mi je tokom duge i uspešne karijere (po mom računu nekih 1.000.000 kilometara) vozačka dozvola oduzeta samo jednom.

Lepo ja napisah pre neki dan da je izbor čelične lady, Hellen Triwan, bio simboličan uvod u diktaturu. Eto, šta ti je dalekovidost? Nezadovoljni izostankom oduševljenja širokih narodnih masa skupštinom DS-a, u Gospodarevoj stranci su odlučili da se obračunaju sa nenarodnim elementima i da gvozdenom rukom pozatvaraju legla gunđala i nezadovoljnika. Zna se da se u Srbiji ta legla tradicionalno nalaze u kafanama, a u novije vreme u kafićima. Šta dobro da očekuješ od smutljivaca koji, umesto da gledaju „Mog rođaka sa sela“ ili „Farmu“, sede po kafeterijama, troše pare i ogovaraju prezidenta.

Kad sam već započeo mini-seriju napisa o stvarima kojih više nema, bilo bi grehota ne pomenuti odsustvo takozvanog prednovogodišnjeg raspoloženja. Do pre petnaestak godina furtutma je počinjala već početkom decembra. Na ulicama srpskih varoši i varošica osvitale su improvizovane tezge za prodaju čestitki, ukrasa za jelke i svakojakih džidža-bidža. A ispod tezgi su se valjale petarde.

Ne možeš narodu ugoditi. Pre nekoliko meseci komentatori su zakerali da sam isuviše blagonaklon prema prezidentu i da, u stvari, nameravam da se hvalospevima dokopam neke ambasade. Pa me Nela Riha takođe opomenula da sam isuviše strog prema Sahibiji, a da Gospodaru gledam kroz prste. Sad se javljaju nezadovoljnici koji me kritikuju što sam toliko opaučio po Tadiću. U pravu je izgleda bio onaj književni kritičar koji me je svojevremeno nazvao kontroverznim piscem.

Mezimica Jego Sijatelstva, nova potpredsednica Jelena Trivan, pokazala je u prošlom Utisku nedelje da će DS veoma brzo dobiti militantno krilo. Teško je bilo otrgnuti se utisku da će se pre ili kasnije lepa Jelena mašiti za nagan i pripucati u Olju i njene goste. Emisija je inače bila posvećena višenedeljnoj vrućoj temi, skupštini DS-a, koja se u subotnjoj završnici pretvorila u grandioznu brljotinu. Elem, Helen je u studio ušla pripravna da brani čast Pricijevih i da opravda poverenje, kako rukovodstva tako i stranačke baze. Konačno, njen izbor i prvi javni nastup pouzdan su znak da DS ima nameru da nastavi sa politikom potcenjivanja inteligencije i bacanja soli u oči sopstvenog izbornog tela.

Nadahnut veličanstvenom skupštinom Demokratske stranke nisam odoleo a da ne izmislim politički vic. Evo, puštam ga u opticaj. Znate li, ide vic, kakva je razlika između Borisa Tadića i Kim Džong Ila. Ima ih dve.

Krstić se baš navukao na „Danas“. Kao nekada drug Tito sa naslovne „Borbe“, Krle nas gotovo svakodnevno posmatra sa naslovne „Danasa“. Još malo pa ćemo imati kult ličnosti. No, dobro, neće to biti ništa novo. A ne mora da bude ni loše. Ja idem čak tako daleko da predlažem redakciji „Danasa“ da Krletovu sliku postavi kao standardni deo dizajna.

Ovo neće prijati šmizlama i čitaocima osetljivijeg stomaka, ali moram i o tome da pišem. Identitet je u pitanju. Ne znam da li ste primetili - Panović jeste - da već godinama niko ne povraća u autobusima. Podmladak cenjenog publikuma bez sumnje i ne zna da je masovno bljuvanje u autobusima bilo sastavni deo putovanja u nekadašnjem SFRJotu. Šta se to promenilo, da li su putnici postali izdržljiviji ili su moderni autobusi čistiji i provetreniji, iskren da budem - ne znam. Ne vozim se autobusima. Ali iz dobro obaveštenih krugova sam čuo da povraćanja nema. Kao što više nema ni slame.

Čitam juče članak Žaka Atalija o Vikiliksu i curenju državnih tajni. Žak Atali je, inače, veoma vispren čiča. Zajedno sa još nekoliko francuskih teoretičara - za koje je ovde malo ko čuo - uživa ogroman ugled u svetu i njegove se knjige i članci čitaju na, kako se to kaže, veoma „visokim mestima“. Evo, recimo, skoro sam naišao na podatak da Pentagon kupi pedesetak knjiga Pola Virilioa čim se pojavi neki njegov naslov. Pomeni Virilioa našem đeneralitetu, ima da te pogledaju ko ludaka. A možda te i tuže.