Svetislav Basara

Tiho, kao što je i živeo, sa ovoga je sveta otišao veliki pesnik, Novica Tadić. Čovek, čijim bi delom, da je iole pameti, ovaj narod trebalo da se trajno ponosi, poslednje je godine života proveo u popriličnom siromaštvu. Otpuštenom s posla, valjda kao „tehnološkom višku“, njemu se nije moglo - ili se pre nije htelo - naći nikakvo radno mesto. A Novica, kakav je već bio, nije oko toga pravio buku. Došlo je izgleda takvo vreme da se vrednost nekog čoveka u ovoj zemlji meri stepenom njegove povučenosti iz takozvanog javnog života. A kako stvari stoje - i života, uopšte.

U prošlom Utisku nedelje imali smo prilike da vidimo i čujemo potpredsednike prve postpetooktobarske, takozvane Đinđićeve vlade Srbije, Nebojšu Čovića, Žarka Koraća i njenog docnijeg predsednika Zorana Živkovića. Govorilo se o deceniji koja je protekla od 25. januara 2001. do današnjeg dana. I imalo se, bogme, šta čuti.

Bi velelepna proslava dvestagodišnjice srpske policije. Svečana akademija. Ugledni gosti. Prigodni program. Sve državotvorno. Bi mi malo krivo što se i ja ne nađoh među zvanicama. Jer, krivo seci, al pravo govori, i ja sam dao mali doprinos razvoju nacionalne dvestagodišnje službe. A i ostala mi je, onako, u lepoj uspomeni.

Takva su vremena došla, cenjeni publikume, da Đorđe Vukadinović, "neporočni naučni radnik sa vrhunskim referencama" više brine o zaštiti svog lika i dela nego što je to svojevremeno činio drug Tito. Doduše, s razlogom.

Vidim ja da će ova bekrijska polemika potrajati. I treba da traje. Tu se ne radi o rakiji, nego o gnoseologiji. Ili kako prokomentarisa onaj čitalac iz Danske: piti il' ne piti, pitao se Omlet. Lepo rečeno. Znate, cenjeni publikume, da volim da zakeram i da se pačam u sitnice. Sitnica koje sam se danas dohvatio jeste statistika MUP-a Srbije. Nemojte me hvatati za reč, ne pamtim svaki procenat, ali udeo pripitosti u kobnim saobraćajkama, ako se ne varam, ne prelazi deset procenata.

Lepo ja rekoh da nemadoh petlju da se pobunim protiv antibekrijskih uredbi. Ama osokoli me Vasić. Pa mi se sad telefon usijao. Odjeci i reagovanja! Mogao si, brate, da to prećutiš? Govore prijateljski glasovi. Šta ti je trebalo da se eksponiraš. Pa znaš li, čoveče, da ti imaš uticaj na javnost. Neki će junoša ohrabren tvojom ležernošću sesti za volan i zakucati u banderu. Mada, čisto sumnjam u ovo poslednje. Junoše na koje ja imam nekakav uticaj, pod uslovom da nekakav imam, garantovano nemaju kola. Studentarija je to. Jedva kraj s krajem sastavlja.

Volim ponedeljke zbog kolumne kolege Vasića. Idejna bliskost, bato. Što bi rekao Krleža: dijelimo isti svjetonazor. Danima se i ja kanim da napišem nekoliko redaka o nakani vlade Srbije da od nas, pomoću uredbi, napravi uzorne Evropljane. Mislim na genijalnu ideju da te kum ili šef sale prijavi miliciji ako popiješ neku više. Ali ne smedoh ni da zucnem. Zbog sukoba interesa, ako razumete šta hoću da kažem.

Evo me, cenjeni publikume, opet u zavičaju. Pišem kolumnu u kafani moga druga Pece. Od svih dana u godini, gazda Peca rešio da danas kreči kafanu. Dakle, kuckam, razmišljam, oko mene pršti kreč, ili se to sada zove jupol. To mogu samo ljudi posebnog kova. Što ne odem na neko drugo mesto, podesnije za odgovornu dužnost? Otišao bih ja. Ali je najbliži wireless u Valjevu. Sedamdeset pet km odavde.ožda bih i krenuo, ali Panović zove. Glas strog. Bliži se dedlajn. Pa, ako u tekstu bude nekih mrlja od kreča, nemojte zameriti.

E, dočekasmo i taj dan da dobijemo prve postkomunitičke registracione tablice. Odmiče januar, sve ih je više, lepo izgledaju. Zašto li su čekale deset godina, to je pitanje za izdajnike i - uopšte - za tipove koji postavljaju klipove u točkove naše revolucije.

Prođe pola mandata, onih sto dana još davnije prošlo, vreme je da podvučemo crtu pod Gospodara. Za razliku od jurodivaca iz NSPM-a, mene baš zabole Crven ban za objektivnost i druge trice i kučine. Ka i vazda, biću krajnje subjektivan.

Svake godine sa velikom pažnjom iščekujem „Blicov“ postnovogodišnji izbor bajagi najmoćnijih Srpkinja i Srba. To je istovremeno i zabavno i poučno štivo. Na izvestan način, ti izbori su, komunističkim rečnikom kazano, Srbija u malom. Pronicljiv čovek može iz njih saznati puno o stvarnim moćima i nemoćima na srpskoj političkoj sceni.

Evo još jedne srpske podele: podele trinaestih plata. Ko bi, na primer, rekao da je biznis sa skloništima tako unosan. Evo, čitam u novinama da su u tom javnom preduzeću podelili trinaestu platu. I to povelike sume. Vidi se da država ulaže u budućnost. Malo-malo pa nam skloništa zatrebaju. Ne zna se šta nosi dan, a šta noć.

Kad god je neki belaj na sceni ili na vidiku, podgreva se ona bajata priča o srpskoj podeljenosti. Tako je bilo i ovoga puta. Krivica za rastući pesimizam prebačena je na kletu srpsku podeljenost. Ta "podeljenost" je samo jedan od izanđalih stereotipa o nacijama, poput onih o lenjim Crnogorcima ili škrtim Škotima. Čovek bi rekao da je ta podeljenost srpski ekskluzivitet. Ima podosta delija koji se time pomalo i ponose. Kao bajagi, mi smo individualci, sjajni smo kao pojedinci, ali nam timski rad nešto ne ide od ruke.

Još uvek je ovde uticajna Ćosićeva filozofska škola. Mislim pre svega na vrhunski domet njegove panađurske filozofije, na tezu da je "zaostalost naša prednost". Juče je, na primer, u "najstarijem dnevnom listu na Balkanu" osvanulo istraživanje na temu - bauk pesimizma. Pa smo tako, zahvaljujući Politikinom istraživačkom novinarstvu, saznali da u Srbiji preovladava pesimizam, ali da to ne uopšte mora biti loše jer "stručnjaci smatraju da su ljudi u stvari samo realni; prihvataju negativnu situaciju što ih priprema da nešto preduzmu".

Jeste da treba biti krajnje obazriv prema svim kampanjama koje se lansiraju iz vladajuće koalicije, ali ova poslednja - uterivanje optimizma - zaslužuje bar načelnu podršku. Pa dobro, zagrajaće komentatori, kakav crni optimizam, nema ovde razloga za to. Naravno da nema. Ali baš zato ima razloga za optimizam. Tamo gde je sve dobro, optimizam je opšte mesto. Ili - još preciznije - oportunizam.