Svetislav Basara

E, cenjeni publikume, autorska prava su zaživela i u „patriotskom bloku“. Što će reći: organizatori su „veličanstvenog mitinga“ puštali neke numere - po njihovo mišljenju nacionalno odgovornih bendova - a bendovi nešto našli da zakeraju. Autorska prava u pitanju. Zna se kako to ovde ide: sirenje za sirenja, ama pare za pare.

Vidim da je tekst o užičkim zimskim prilikama izazvao puno reakcija cenjenog publikuma. Gde bi mi bio kraj da sam političar? Još kad bih imao čarobni štapić, pa da situaciju promenim nabolje - možda bi mi i patrioti oprostili što nisam završio fakultet. Ni onaj se, čije je Užice bilo dugi niz godina, nije nešto istakao u školovanju. A njegov se vakat , u poređenju sa današnjim, čini kao zlatno doba. Uopšte, cenjeni publikume, bolje nam ide kada stvari u svojim rukama drže zanatlije i gimnazijalci.

Ja više ne znam šta da mislim. U kakvim je odnosima Nataša Bekvalac sa menadžmentom Ringijera. Ili kako se to već zove. Nema dana da nam nema Nataše. Obavešteni smo bili akuratno o razudajama i pročim belajima, ali, bogu hvala, i to se završilo na opštenarodnu radost. Ali, jednom kad dođeš u novine, kraja tu nema. Ima da si na naslovnoj strani. Zgodno nekako da se skrene pažnja sa prečih stvari.

Svratih posle dužeg vremena u Užice. Verovatno bi isto bilo da sam svratio u Kraljevo ili Kragujevac ili u bilo koju od takozvanih većih srpskih varoši. Dan beše lep, ali ništa drugo nije bilo lepo. Propast Srbije se, cenjeni publikume, ne vidi u Beogradu. Hadžije su ga picnule i dotegle. Liči to na jevropsku varoš. Ali, rekosmo već, Anadolija počinje tamo gde prestaju one tri trake posle kojih sledi Golgota Ibarske magistrale.

Jeste Tomin i Veljin miting bio veličanstven, jeste da je prošao bez incidenata (što je za svaku pohvalu, mada je bilo očekivano), ali kad čovek bolje razmisli: veličanstvenost skupa i opravdanost opozicionih zahteva nekako su ostali u senci razudaje Nataše Bekvalac. A to je, da rečemo, indikativno. Danima (da li već i nedeljama) najugledniji ovdašnji dnevnici direktno prenose brakorazvodnu parnicu poznate umetnice i njenog ex-muža. Što medijima, u suštini, ne treba ni zameriti; to im je u opisu posla. A sad, ako nekome ne smeta da se nelagode njihovih razvoda povlače po novinčinama, to je njihov problem. Hvala bogu, Nataša se razudala, propevala, Tomin miting završen, sve može da se vrati u kolotečinu.

Evo nama Radoša Ljušića u ulozi književnog kritičara i istoriografske savesti. Gde drugde nego na srbobranskom sajtu NSPM. Ljušićev „prikaz“ mog romana „Početak bune protiv dahija“ školski je primer ambiciozne beslovesnosti, decenijama uspešno zabašurivane iza zastora Srpstva i Srbije. Ovaj se istoriograf četvrtaste glave i zanemarive inteligencije, koji je tričavu karijeru napravio sicflajšerskim memorisanjem značajnih istorijskih datuma „prepoznao“ među romanesknim „nerođenim istoriografima“, što je povredilo njegova patriotska osećanja, pa je gromoglasno progovorio na dupe.

Of, lele, ala se digla furtutma oko kolumne „Zašto podržavam Čedu“. Gnevni su drugosrbijanci zbog prisustva moje malenkosti na glavnom odboru LDP-a, a padaju i sumnje da mi je Čeda „nešto obećao“. Izgleda da ću poklonjeni džip morati da krijem u Dobanovcima, a da se u javnosti pojavljujem u skromnoj Opel astri. Gde me provališe, a taman bejah naumio da se u visokom stilu dovezem u Strahinjića Bana.

Takva su vremena došla da je i Mljenko Jergović promaknut u četničkog vojvodu. Promičbu je obavio Velimir Visković kome ranije - bar koliko znam - takve stvari nisu bile svojstvene. Doduše, Jergović podavno ima dugu kosu i bradu, što je samo po sebi sumnjivo, ali kap koja je prepunila čašu šljivovice bila je sledeća Miljenkova izjava: „O Draži sam mogao pisati jer sam razumio njegove motive. Naravno, to ne znači da o njemu mislim ni pozitivno ni negativno. Jednostavno, on je trodimenzionalna ličnost, koja je imala i svoju tragiku i motive i biografiju, sve ono što Milošević i Tuđman nisu imali.“

Glavni odbor LDP-a, održan prošle subote, podigao je malo prašine na našoj sumornoj političkoj sceni. Ali ubrzo je taj događaj potisnut najavom „čojane revolucije“ u organizaciji Velimira Ilića - Lenjira i Tome Nikolića. Koji su, gle koincidencije i simbolike, za dan D odabrali peti februar. Peti je peti. Svašta iz tog broja može da proiziđe.Elem, i sa leva i sa desna se zameralo spisku LDP-ovih zvanica. Da je čitao komentare, onaj moj novinar s Marsa mogao bi steći utisak da se u Sava centru okupio neki revolucionarni komitet, a da je Jovo Kapičić pozvan kao komandant nekog budućeg Golog otoka na kome bi Koštunica, što rekao moj drug Oliver, tucao kamen. I moju malenkost je zaskočila radoznala novinarka B92 sa pitanjem da li ja to pristupam LDP-u. Ne može se ovde dalje od tabloidnosti, pa to ti je.

Svaka čast Novaku Đokoviću. Desnica mu je ka u Mandušića Vuka. A i osećaj za poeziju mu je veoma sličan kao onaj u pjesmi o Vuku. Hoću da kažem: nacionalni, epski, pun patosa. Elem, Nole je - a u zadnje vreme to često čini - ubedljivo pobedio nekog znamenitog protivnika u dalekom Melburnu. Stvar za svaku pohvalu. Možda čak i za nacionalnu penziju. I - kako to biva - u Beogradu je upriličena VIP proslava u restoranu „Novak“.

Teško je ugoditi srpskom narodu i senatu. Evo, na primer, mesecima se zahteva ostavka Tomice Milosavljevića, a kada Tomica konačno da ostavku, odmah se digne halabuka: Zašto je dao ostavku? Zašto baš sada, a ne kada smo to mi zahtevali. Progovara i endemska srpska paranoja. Nisu to čista posla! Mora da je dobio neku debelu ponudu - odakle ako ne iz inostranstva - pa sad napušta brod koji tone. Pri tom se, da stvar bude crnja i gora, operisao u inostranstvu. Lični razlozi! Luk i voda! Ma nemoj! Izdaja, bato. Peta kolona. Zdravstvo u rasulu.

Protesti koji su uzdrmali Tunis i Egipat kao da su dali nova krila šarolikom društvu ovdašnjih „revolucionara“. U Srbiji, naime, u svim vremenima ima popriličan broj ljudi koji misle da je prečica najbolji put do vlasti i izgradnje „hiljadugodišnjeg srpskog carstva“. Kad god negde izbije neka pobuna, naše se prevratničko bratstvo osokoli. Ne slušamo li svakog proleća kako dolazi „vruća jesen“, ne čitamo li svake jeseni da početkom zime sve odlazi u 3LPM. I šta? Jesen dođe i prođe. Zima, takođe. Crvenog oktobra nema pa nema.

Jeste da smo navikli na svakojake monstruoznosti, ali vest da je neko iz najbliže okoline mesecima trovao Željka Mitrovića, vlasnika Pinka, ukazuje da smo duboko zagazili u postistorijsko srednjovekovlje. Kako to već ovde ide, odmah je reagovala i takozvana čaršija koja je Željkovu bolest pripisala drogi, alkoholu, cigaretama i AIDS-u. (Zašto, bar, ne promene repertoar; svašta im stoji na raspolaganju: Parkinsonova bolest, steroidi, laptopovi, alkaloidi, sakagija i čuma.)

Kako vidimo, dragi drug Vu Kjer Em nastavlja sa promičbom svoje vrhunaravne postmodernističke diplomatije. Da li sa Gospodarevim znanjem, da li bez njega, tek Vu je blagoizvoleo dati opširan intervju austrougarskom magazinu „Profil“. Interesuje me da li se sa gospodarom konsultovao isključivo zbog toga što je srpskim vazir-muhtarima zabranio davanje intervjua bez njegove saglasnosti. Pa, ko velim, bio bi red da i on poštuje princip subordinacije. Koji, da ne bi bilo zabune, ne uključuje vladu Srbije. Vu je čak otišao tako daleko da svojevremeno ni svom genseku, Borku Stefanoviću, nije dozvolio da na ovim stranicama odgovori na neku moju paškvilu.

Ne znam da li ste, cenjeni publikume, opazili izvesnu pravilnost: idu kako-tako stvari na ovom svetu, a onda se odjednom vreme namunji; ovde poplave, tamo mećave; avioni počnu da padaju; teroristi kao da dobiju krila. Saobraćajne nesreće na svakom koraku. Ućestaju pljačke. Utrostruče se samoubistva. Grunu politički nemiri. Gde god da pogledaš - opšti belaj.