Svetislav Basara

Ubiše se Željko Cvijanović i njegova standardna revolucionarna ekipa prognozirajući skoru smenu vlasti „na ulici“. Od koje, kako stvari stoje, nema ništa. Željko i njegov think-tank ispravno uviđaju da je svima prekipelo i da je narodno nezadovoljstvo dostiglo kritičnu tačku. Ali previđaju da ulica više nije na ulici. Ili je možda bolje reći - da je sve postalo ulica.

Kako stvari stoje, pukovniku se crno piše. Nije reč o onom Markesovom pukovniku već o Gadafiju. Bratu i Vođi libijske revolucije, liku koga ni Markesova mašta ne bi bila u stanju da izmisli. Elem, pukovnik je više od četrdeset godina vedrio i oblačio po Libiji, u čemu je poprilično nadmašio našega Maršala koji je sakupio svega trideset i pet godina vladarskog staža.

Ode nam pre neki dan i Nešo Staparski! Izvan Užica se nije mnogo znalo za ime Nenad Ristanović Staparski. A ni Nenad se nije naročito trudio da se pročuje. Ali svi mi kojima je zapalo da živimo u Užicu - srećom ili nesrećom (to je već filozofsko pitanje) - odlično smo poznavali Nešu. Bila su to - koliko se to ovde može - dobra vremena kada sam ga upoznao. Kraj šezdesetih, VIS Vihori, šarene košulje, farmerke, prva kockarnica u hotelu „Palisad“, prva sportska kola na užičkim ulicama - nagoveštaji boljeg života koji nikada nije stigao.

E, pa, cenjeni publikume, ako ste imali neke primisli da se u „Kolubari“ mažnjavalo i da su se pare - osim u privatne džepove - slivale i na račune vojoljubivih organizacija, niste bili u pravu. Prividelo vam se. Sve je to bilo deo „orkestrirane“ kampanje protiv jedine ispravne, legalne, legalističke DSS i protiv ajatolaha Koštunice. Sve poznatijeg pod umetničkim imenom - Čitluk Sahibija.

Nastupilo je zlatno doba duševnih bolova, ozlojeđenosti i tužibapstva. Digla se u javnosti povelika graja oko Kusturičinog utuženja E Novina, kao što se uvek podigne kada se neka slična tužba podnese. Ali ja sve nešto mislim da je bes javnosti usmeren na pogrešnu stranu. Velja Ilić, Ceca Ražnatović, Đole Vukadinović i Kusturica imaju sva prava da tuže bilo koga zbog bilo čega. Pažnja javnosti, međutim, treba da bude fokusirana na nezavisno, je li, sudstvo koje svojim dosadašnjim presudama ohrabruju tužioce da presavijaju tabak i da se tužakaju.

Elem, evo opet Ljušića, ovoga puta u društvu trideset pet generacija njegovih studenata. Od kojih su mnogi „poznate javne ličnosti“. Opet je gnevno pravedan i zapenušan. Prilaže čak i neka sudska dokumeta. I sve to ne bi vredelo još jedne kolumne da nije ključne stvari u ovom sporu: mog romana „Početak bune protiv dahija“. Opšte je poznato, bar među kritičarima, da nikada (ni usmeno) nisam reagovao na negativne kritike mojih knjiga i da sam do dana današnjeg ostao u prijateljskim odnosima sa ljudima koji su veoma oštro pisali o mojim romanima.

Svet je, izgleda, cenjeni publikume, zaglibio u duboka govna. Ali to, kako vidimo, više nije oportuno reći. Treba koristiti izraze poput „žestoka kriza“, „sukob civilizacija“ ili već nešto u tom smislu. A ja sve mislim da se svet našao tamo gde jeste upravo zbog terminološke zbrke. A ta zbrka je ovih dana na svom vrhuncu. Belaji koji su pogodili Bliski istok i arapski svet prava su poslastica za međunarodne teoretičare koji nikada tamo nisu kročili. I koji o Bliskom istoku, Arapima i islamu ne znaju ama baš ništa. Osim onoga što su nabiflali iz knjiga autora koji o pomenutom, takođe, nisu imali pojma.

Šta ti je političko iskustvo! Pre nekoliko dana predvideo sam da će se Čitluk Sahibija prenuti iz dremeža. I tako i bi. Turbulencije „na vladi“ i oko vlade kao da su dale Koštunici krila, pa je sazvao Glavni odbor DSS-a. I na Glavnom odboru održao govoranciju u stilu Fidela Kastra. Iliti - prema najnovijim „patriotskim“ istraživanjima - velesrbina Verka Kastratovića.

E, šta bismo mi radili da nam nije Slobodana Antonića, uzdanice NSPM. Čoveka od reda i načela. Opet nam se Antonić raspisao i nalazi da je jako neozbiljno od strane njegove izmišljotine, takozvane „druge Srbije“, što se pobunila protiv difamacije Aide Ćorović, a - licemerna kakva je - nema ništa protiv mojih tekstova u kojima blatim likove i dela znamenitih prvosrbijanaca. Takođe ljudi od reda i načela. Samo, načuo Antonić šta se iza brda valja, pa me zove: „najistaknutiji autor Danasa“. Opreznost je majka mediokriteta.

Nema ni godinu dana kako sam napisao da će, pre ili kasnije, u nekom od rijaliti šoua pasti krv, a evo čitam da je na „Dvoru“ pukla flaša o glavu kralja Bojanića koji je završio u Urgentnom centru. Tako to ide sa gladijatorskim priredbama, a rijaliti šoui to jesu: nema tu granice koja pre ili kasnije neće biti prekoračene.

Smešne stvari imaju rok trajanja. Ne znam kako vi, ali ja, cenjeni publikume, ja koji sam se nekada valjao od smeha filmovima Čarlija Čaplina, sada nalazim da su dosadnjikavi, nategnuti, često nasilni, a uvek na račun onih drugih, ma ko oni bili. Nisam potpao pod uticaj političke korektnosti. Samo, brate, iz Čaplinovih filmova smeh iščileo. Dočim se marksisti, Gručo, Harpo & Co još drže, ama nema ih na TV.

Prođe još jedno Sretenje i još jedan Dan državnosti, a naš se Gospodar ni ovoga puta nije pojavio u Orašcu. Dan državnosti bez glave države - nekako mi to ne ide. Dobro, prezident je verovatno bio blagovremeno obavešten da će se u Marićevića jaruzi okupiti šareno društvo koje je duboko uvereno da je je on, Jego Sijatelstvo, ustaša i prodana duša. Razumem ja da se nije hteo izlagati neprijatnostima. Tandem Cvetković i Maček , pardon Šijaković, ne izazivaju neku naročiti omrazu. A ni Prestolonaslednik ne stoji loše kod „patriota“. Samo, ovakve proslave državnosti (a već su izgleda postale „tradicionalne“) pokazuju da su raznorazne rodoljubive organizacije nekako jače od države koja u Orašcu proslavlja svoju državnost.

Iznenadno puče tikva. Kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da je Mirko Cvetković (koga mnogi još mešaju sa Mirkom Marjanovićem, a neki čak i sa onim predratnim Dragišom) pokrenuo postupak za smenu Mlađana „Večnog“ Dinkića. Štura vest saopštava da je premijer „obavestio“ Gospodara da vlada ne mere da funkcioniše sa nelojalnim potpredsednikom.

Baš ga je zagustilo „na Vladi“. Biće da je Tomin miting dobro uzdrmao establišment. Zvanično se operiše sa cifrom od pedeset hiljada prisutnih, ali ministri i ministarke, portparoli i portparolke ne uspevaju da sakriju uznemirenost. Ne mogu da verujem da su se toliko otuđili od baze, pa da i pre mitinga nisu znali koliko je običan svet nezadovoljan.

Ljušićeva čast! Hm! Ljušićevo doktorstvo! Redovno profesorstvo! Srbobranstvo! Metohijstvo! Izvinite, sve su to privatne stvari. Neka se Radoš (sada već decenijama) raduje svom doktoratu i redovnoj profesuri. Samo, koga za to, osim njegovih studenata, treba da boli Crven Ban. Doduše, za ono što priča (i pokušava da piše) nikakav mu doktorat nije trebao. Tako pričaju i pijačni nakupci. Mada, ima u tom društvu još doktora. I to je veliki problem ove zemlje.