Svetislav Basara

Nakon što sam završio čitanje "Dnevnika jednoga nikoga", Branka Lazarevića, latio sam se ponovnog čitanja "Antimemoara" Andrea Malroa, znamenitog francuskog pisca i političara.

Mic po mic, približi se dan druge Vučićeve prezidencijalne inauguracije koja je - i pre nego što će biti održana - proizvela nove srpske podele i to na one koji će joj - sve se udarajući šapicama po grudima - prisustvovati, na one koji joj, iako su pozvani...

Dosta je u proteklim danima bilo mračenja, okrenimo se malo vedrijim temama, bacimo pogled na stranice moje omiljene žutare, Blica, na kojima se uvek može pronaći poneka "topla ljudska priča", poput, recimo, (foto) reportaže o Tatjani Stanimirov...

Nije da sam sklon seirenju - pogotovo ne na temu naše današnje kolumne - ali se ič ne uzrujam, a još manje se uzibretim kad neki srpski tabloid nekog srpskog političara pred očima čitave javnosti natakne na golem Crven Ban i stane da mu gasi pikavce na čelu i zavrće uši.

Piše Branko Lazarević (čije poučne Dnevnike ovih dana pomno čitam) da je godine 1947 na Slaviji naleteo na kolonu radnih ljudi i poštenih inteligenata koji su grabili u bolju budućnost to jest u 2017 (koja je tada bila daleka bolja budućnost) iza glasa pevajući: "Ko ne voli petokraku/neka kopa sebi raku".

Afera "Inauguracioni davitelji" svakim se danom sve više usložnjava, a stvari trenutno ovako stoje...

Ako niste izvukli naravoučenije iz jučerašnje kolumne - a osnovano sumnjam da niste - i ako ste se možda zapitali kakve veze imaju slike javnog davljenja iz 2017. i odbijanje štamparskih radnika da štampaju nepoćudne publikacije iz 1947, danas ću pokušati da vam to objasnim.

Da je počem onaj naš turista sa Marsa ponovo naseo na patku o "najlepšim ženama na svetu i bogatoj turističkoj ponudi naše prestonice", pa juče ponovo potegao u Beograd...

Znate valjda priču o onim divnim stvorenjima – da im ne pominjem pravo ime – koja, kad predosete brodolom, promptno napuštaju brod? Znate! E, ta priča u Srbiji ne važi.

U međuvremenu je ovo šesti Salcburški festival o prazniku Svete Pedestnice pod umetničkom egidom mecosopranistkinje Ćećilije Bartoli.

Prošlu bih sedmicu mirne duše mogao nazvati - Nedelja obilazaka građevinskih poduhvata politike brže, jače, bolje.

Istorija umetnosti nas poučava da kulture na zalasku i društva u izumiranju pribegavaju takozvanom gigantizmu - izgradnji predimenzioniranih građevina čiji je osnovni cilj da basnoslovnim gomilama građevinskog materijala zasene prostotu i zabašure očiglednost propadanja.

Za razliku od Danas, ni jedan srpski moćnik nije potrajao dvadeset godina - niti će ijedan potrajati - pa u to ime Danasovom menadžmentu, uredništvu, saradništvu i čtateljstvu čestitam dvadeseti rođendan sa željom da dožive i stoti

Evo već mesecima mučim muku s rečima (novi eufemizam za džaba krečenje) u zaludnim nastojanjima da cenjenom opozicionom publikumu i krugovima dvojke objasnim da moj skepticizam glede recentnih oporbenih poslova i dana nije posledica staračke mrzovolje...

Situacija se usložnjava.