Svetislav Basara

Odluka žirija da ove godine ne nagradi ni jednu predstavu na Sterijinom pozorju, nije bila - kako ju je Kokan Mladenović opisao - teroristički akt, naprotiv, čini mi se da se perfektno uklopila u opšti trend obesmišljavanja, profanacije i pompeznog šegačenja sa svim i svačim, a naročito sa kulturom.

Stiže mi tokom vikenda nekoliko SMS-ova drugarske kritike u kojima mi autori prebacuju da blaćenjem i omalovažavanjem likova i dela istaknutih opozicionara širim defetizam i time navraćam vodu na Vučićevu vodenicu.

Lepo negde reče Srbijanka Turajlić da se razlika između Tadića i Vučića svodi isključivo na intenzitet - a ja bih dodao i bučnost - u neobaziranju na institucionalnost i sprovođenju srpstva, burazerstva, partikularizma i samovolje, tako da nam se - ne bio Vučić predsednik ničega ili postao predsednik svega - manje više sve svodi na isto.

Najavljeni duel dveju psihijatrica, Slavice Đukić Dejanović i Sande Rašković Ivić, koje su - sasvim u duhu svog poziva - subspecijalizirale srpsku politiku, bio je, štono se kaže, must read, pa sam sabajle u četvrtak pohitao na trafiku da kupim NIN ne bih li se obavestio o duševnom zdravlju nacije i nacijinog novopredsednika, Vučića.

U normalnim državama - kojih je, istini za volju, svuda u svetu sve manje - prezidencijalne inauguracije nisu neki naročiti big deal, a još su manje razlog za masovne skupove podrške i protesta...

Moram priznati da onomad, kada je Bata Gašić blagolupio da "voli novinarke koje lako kleknu", nisam saučestvovao u snažnom duševnom bolu koji je promptno obuzeo feministkinje, krugove dvojke i sve one koji se - ne bi li manifestovali svoje evropejstvo - ne izuvaju pred vratima.

Šta bi sa Velikom Albanijom? Izgleda da je bauk Velike Albanije - bar dok se drugačije ne naredi - otišao u ropotarnicu istorije, a tabloidni jaganjci kao da su utihnuli i na temu Ramuša Haradinaja.

* Meni lično je pao kamen sa srca kada sam pročitao da je Nikolić zadužbinu predao na upravu šumadijskoj eparhiji SPC jer sam u jednom trenutku - i to ne sasvim neosnovano - posumnjao da bi crkva lako mogla dobiti upravnika iz redova SNS-a

Videh pre neki dan da je Saša Janković blagoizvoleo pogledati u kristalnu kuglu, da je u kugli ugledao (relativno) skori strmopizd režima Aleksandra Vučića i da je potom viđenje - da ne kažem baš viziju - obznanio srpskom narodu i senatu.

Da je počem Olja Bećković mene priupitala "kako se zove ovo u čemu živimo", kratko i jasno bih joj odgovorio da se "ovo" zove pravedna kazna za velekasapske proserante, mrsomude i elebake iz slavskog pojasa i krugova dvojke koji su pomislili da će u istoriju...

Kad Vladetu Jankovića sila prilika natera da se - uprkos svojim najdubljim uverenjima i plamenim nacionalnim osećanjima - obazre na realnost, onda ono što kaže ume da bude ka vladičino, što se pokazalo u odlomcima intervjua za današnji NIN koje je Olja Bećković futuristički citirala u jučerašnjem broju moje omiljene žutare - Blica.

Obrni-okreni, pokret "Slobodni građani Srbije" - koji, kako vidim, tek što se rodio mora da menja ime (već ga je neko registrovao) - nije upalio malo svetlo na kraju tunela, niti bar nagovestio pokušaj izlaska iz začaranog kruga tribalizma, društvene polarizacije i političke filozofije "mi protiv njih on, oni protiv nas".

Bilo je "više nego" očekivano da Saša Janković & Co neće poslušali moje besplatne savete, pa su u svetu nedelju održali osnivačku skupštinu pokreta koji je vrlo originalno nazvan: "Slobodni građani Srbije".

Videh u jučerašnjem Danasu da se moja drugarica Natali B. Odalović zdravo uzibretila nad sve katastrofalnijim strmopizdom "najstarijeg dnevnog lista na Balkanu".

I - šta kažem, šta bi Saša Janković & Co trebalo da urade na putu ka osvajanju vlasti. Ili je možda bolje postaviti pitanje - šta ne bi trebalo da urade?