Svetislav Basara

Upamtio sam Vukovića - i zauvek ću ga takvog pamtiti - utegnutog u pomenuti dugački kaput (koji ga je, siguran sam, nadživeo), kaput kao isklesan od lovćenskog kremen-kamena,...

Nije se - dodadoh - rodio majčin sin, osim možda Parcelzusa, koji bi bio u stanju da postavi tačnu dijagnozu bolesti Miodraga Vukovića, toliko je Vuković i u telesnom smislu bio introvertan, toliko je izmicao svim dijagnozama i svim definicijama.

Doista je nemoguće napisati tu (i mnoge druge priče), reče, a ne zanemariti - odgurnuti u drugi, pa i treći plan - "plot", koju je Vuković - tako je rekao Raičević - smatrao nužnim dobrom koje s vremenom prerasta u strašno zlo.

“Ljudi stalno umiru, ali nikako da se navikneš na to” - Philip Roth

Iako nije oduvek bilo unosno, iako je u davna vremena moglo biti i opasno po život i zdravlje, opozicionarstvo - nazovimo ga tako u nedostatku boljeg izraza - oduvek je bilo jedan od najpopularnijih srpskih zanata.

Strgnuta mi je maska! Opet sam raskrinkan!

O čemu smo ono juče pričali? Ah, da! O tome da je Jeremićeva smederevska tribina ograisala od politike koja se u suštini ne razlikuje od politike koju bi - ako samouveren kakvim ga je Bog sazdao pobedi na prezidencijalnim izborima - vodio isti taj Jeremić ...

Revidirao sam, čestnejši čteci, neopozivo odustajem od orkestrirane kampanje protiv Vuka Jeremića, a sad ću vam potanko objasniti i šta me je navelo da se kopernikanski presaldumim.

Naša pravoslavna braća Rumuni nisu na podobije nas Srbalja neke naročite bundžije i galamdžije - možda zato što nemaju slovenske duše - ali kada se pobune i zagalame, onda po Bukureštu leti perje.

Naslov zvuči tajanstveno, kao naslov nekog romana Agate Kristi, ali polako, idemo od početka.

Čuvši crnu vest da se na Kosovu opet zakuvalo, namestih se preksinoć pred televizor da pogledam dnevnik “našeg prava da znamo sve” i tom zgodom saznadoh sledeće.

Poslednjih dana baš prekardašismo sa osvrtima na poslove i dane američkog predsednika dok su kandidati za našeg predsednika čamili u medijskom mraku, pa ko velim - hajde da vidimo gde su ta divna wanna be džumhurbaškan stvorenja, šta rade, šta im se događa.

Možda sam ipak ogrešio dušu, možda ne behu uzalud sve nade naše, možda ipak postoji neka tajna veza između Donalda Trampa i njegove administracije i Srbije i njenih administracija.

Ogreših, izgleda, dušu o Obrada Kesića izražavajući sumnju u spremnost vašingtonske administracije da otvori dušu pred renomiranim političkim analitičarem, naše gore listom.

Kao i u seriji prethodnih srpskih međunarodnih ljubavi, izgleda da se i srpskoj ljubavi (na prvi pogled) prema Donaldu Trampu približio kraj, tako da je sada veliko pitanje da li će četrdeset peti američki predsednik dobiti figuru u Palminom voštanom muzeju.