Svetislav Basara

Videh se u svet nedelju u onoj mojoj kafanici sa starim drugom koji je sredinom devedesetih otišao u Kanadu, odakle u Srbijicu dolazi otprilike na svakih šest-sedam godina, kad baš nešto mora ili kad nostalgija počne preterano da ga kinji.

Pročitah u prošlonedeljnoj kolumni Nikole Samaradžića - koju inače pažljivo pratim - da je moja malenkost pre dvadeset godina u društvu "akademika, pisaca i umetnika", Ćosića, Kusturice, Miće Popovića i patrijarha Pavla...

U knjizi "Nešto kao život" - zbirci zabeležaka na različite teme zamišljenih kao materijal za neko prozno delo - sjajni italijanski pisac Korado Alvaro, koji je tokom godina fašizma živeo u Musolinijevoj nemilosti, piše da režimsko nasilje sve više raste i poprima sve perverznije oblike kako se udaljava od Rima i drugih velikih gradova.

Lepo kaže "naš narod": uzimala davala, s kokoškama spavala. V čjom djelo. Eh, v čjom!

Zvala me juče Borka Pavićević uzibrećena mojom prekjučerašnjom kolumnom u kojoj sam opoziciju optužio za uzdanje u neočekivanu silu koja dolazi niotkuda i rešava stvar predsedničkih izbora.

Kad je ono Ljilja Smajlovićka neoprezno rezignirala, postepeno sam prestajao da kupujem Politiku tri-četiri puta nedeljno, pa sam na kraju prestao da kupujem i subotnje izdanje sa Kulturnim dodatkom jer se ni tu više ništa nije imalo pametno pročitati.

Budući da osim predsedničkih izbora u medijima druge teme gotovo i da nema, nastavljamo sa predizbornom hronikom. Ali pre nego što pređemo na stvar, nije zgoreg razmotriti šta će se uopšte promeniti ukoliko bilo ko od mnoštva kandidata pobedi na izborima.

Svašta se izdogađalo dok sam odsustvovao iz javnosti, ništa, međutim, što ne bi bilo predvidivo, kao na primer, prezidencijalna kandidatura Aleksandra Vučića.

I ja sam doživeo slično gorko iskustvo, rekoh potom, kada sam posle četiri godine izbivanja iz zemlje, po prvi put - ponajviše da vih se sreo sa Vukovićem - potegao u Podgoricu...

Ali šta da se radi, ni Mojsije nije ušao u Kanaan, pa što bi, onda, neki tamo Orle Savov ulazio u suverenu Republiku Crnu Goru iz koje, ionako, nikuda ne bi ni micao.

Tokom, rekoh - hajde da izračunamo, od 1984 do 2013 - to mu dođe dvadeset i devet godina koliko smo se poznavali i najpre srazmerno često, potom sve ređe i ređe družili - Vuković i ja nismo razmenili više od, hajde da kažemo, devet i po hiljada reči.

Tako je to, rekoh, samozadovoljstvo intelekta, samozadovoljstvo uopšte - samozadovoljavanje da i ne pominjem - uzrok su većine zala na ovom svetu.

Da li je - reče Raičević, sav zamišljen - između Ilinke, kojoj tepaju Lina, i Paraušića bilo nečega - znaš na šta mislim - može se samo nagađati, verovatno jeste, ali nije od značaja za pripovest.

A sad, rekoh Raičeviću, popijmo po čašu piva za pokoj Vukovićeve duše, pa sačekajmo pola sata.

Nije to, rekoh, bila slabost, bila je to sila. Nije li rečeno, takođe rekoh - sila moja se u slabosti pokazuje savršena.