Svetislav Basara

Danas započinjemo jesenji kurs seljačke političke filozofije. Tokom prethodnih predavanja apsolvirali smo da je jedan od ključnih problema rečene filozofije iznalaženja načina kako na pijaci prodati jare, meso nekako odneti kući, a kožu utrapiti otkupnoj stanici, pa posle dobar posao obilno zaliti u nekoj mehani.

Pročitah na "Peščanikovom" sajtu tekst Saše Ilića naslovljen "Kulturna hirurgija", a posvećen novoizašlom zborniku vrlo originalno nazvanom "Ka srpskom stanovištu" u kome su svoja smatranja cenjenom patriotskom publikumu podastrli Slobodani Antonić i Kljakić, Aleksa Buha, Miloš Ković, Zoran Avramović, Darko Tanasković i Milo Lompar, otac sintagme "srpsko stanovište".

Jeste subota dan za kulturu, ali ja ću danas pisati o saobraćaju, mada ne sasvim bez veze sa kulturom.

Jedne zgode došao kod Gotame Bude - koji je za razliku od ostalih osnivača velikih religija imao smisla za humor - neki ambiciozni isposnik i pohvalio se da je nakon deset godina stroge askeze i vežbanja uspeo da ovlada veštinom hodanja po vodi i da je, da bi mu to saopštio, upravo prešao reku pešice.

Gde smo ono juče stali? Eh, gde? Kod drevnih radikala i "dobrih Srba".

Kao prekaljeni istraživač teorija zavera, sa velikom pažnjom pratim šta takozvane društvene mreže, žutare, polužutare, pa čak i koliko-toliko ozbiljne novine pišu o apšenju - za sada navodno, prezumpcija nevinosti, moliću lepo! - terorističke grupe "državljana Srbije" na čelu sa đeneralom Dikićem, u noći uoči izbora u Crnoj Gori.

Elem, u svetu neđelju se završiše redovni parlamentarni izbori u Crnoj Gori - na sreću bez žrtava u ljudstvu i materijalu, iako je, kako ćemo docnije videti, moglo biti i drugačije...

U mnoštvu zanimljivih tema koje je srpskom novindžiluku ponudio kraj prošle nedelje u i vikend, svakako se izdvojilo radno gostovanje vlade Srbije u Nišu. Na čelu sa premijerom, a da kako drugačije.

Vest – šta vest, grom iz vedra neba – da je ovogodišnju Nobelovu nagradu za književnost dobio Bob Dilan sasvim predvidivo je izazvala srpske podele u celom svetu koji se momentalno polarizovao na one oduševljene izborom Nobelovog komiteta i one tim izborom žestoko uzibrećene.

Počasni konzul - to vam je u diplomatiji neka vrsta kancelarijskog fikusa, što uopšte ne znači da počasno konzulstvo nije pravi mamac za (uglavnom) bogati polusvet koji obleće oko belosvetskih ambasada.

Što rekla ona raspevana ciganija iz davnašnjeg filma Aleksandra Popovića - biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta.

Jedna od rubrika koje najbolje volim u Danasu - a koju, zbog pozicije, najpre i čitam - zacelo je Pitanje/odgovor u kojoj javne ličnosti komentarišu postupke i izjave raznoraznih divnih političkih stvorenja.

Sećate li se onog, ovde vaktile pominjanog devetnaestovekovnog prote, radikalskog poslanika koji je u ondašnjoj skupštini (zašto li me podseća na današnju) blagoizjavio da "mi, Srbi, nismo gramzivi kao narod Izrailja i da nama pare naprosto ne trebaju".

Nije mi bila namera da od kolumne Strah i cenzura pravim mini-serijal, ali kad u svetu neđelju pogledah broj pristiglih komentara (57 and counting), bi mi jasno da sam - iako uopšte nisam nameravao - džarnuo u živac komandanta armije Ocovih botova.

Težak je posao utvrditi tačnu faktografiju - namerno ne kažem "istinu" jer je to mnogo teže - snimio je maestro Kurosava o tome jedan besmrtni film, pogledajte ga, ako vam je pri ruci, čisto da se podsetite, a i subota je, je li, dan za kulturu.