Svetislav Basara

Ne bih se ja odavao zahuktaloj trampomaniji, ali naprosto nemam kud.

U sredu ujutru vaseljenom je gromoglasno odjeknula vest da je na predsedničkim izborima u Americi pobedio Donald Tramp, što je - bar tako izveštavaju žutare - momentalno dovelo do pada akcija na svetskim berzama, globalnog ibretenija i sveopšte zabrinutosti.

Veljo Ilić, koji je dugo godina - doduše sa mnogo manje opipljivog uspeha - bio ono što je Zorannah Mihajlović danas, omaškom protokola (ili na mig sa Višnjeg mesta) nije dobio pozivnicu za otvaranje deonice auto-puta LJig - Preljina...

Šta je mikrofonija, dobro je poznato elektrotamburašima sa početka rok muziciranja u Srba, u vreme kada se sviralo na lošim gitarama i još lošijim pojačalima.

Jedna od prvih stvari koja mi je - naviknutom na slugeranjski socijalistički, potom stoput gori Miloševićev novindžiluk - upala u oči po dolasku Kipar - šta upala, gotovo mi probola organe vida - bila je napadna ljubaznost, maltene strahopoštovanje, sa kojim se tamošnji državnici svih boja odnose prema novinama i novinarima.

Poslovična je bolećivost srpskih Višnjih kadiluka spram tankoćutnih osoba koje trpe teške duševne bolove zbog napisa u novinama, a koje se dobro kotiraju kod vlasti ili već “tamo gde treba”.

Nema vlasti na ovom svetu koja ne zaslužuje neprestanu kritiku - a pogotovo je zaslužuju (apsolutno sve) vlasi u Srbiji...

Bivši državni čovek, idol Krle, u prekjučerašnjem je izdanju moje omiljene žutare Blica publikovao dušekorisnu kolumnu, zapravo potpuri citata iz maliciozno kritičkih tekstova o Zoranu Đinđiću objavljivanih u mesecima neposredno pred njegovo javno streljanje.

Šta bi sa aferom "Zolja u Jajincima"? Kako stvari stoje - turena je ad acta. Javnost je blagoobaveštena da su na inkriminisanom oružju (oruđu, u šta li se se zolja već računa) pronađeni tragovi DNK, ali da su ti tragovi nekako pomešani, smuljani, pa će - saglasno unutrašnjem Stefanoviću - biti jako teško, ako ne i nemoguće, utvrditi kome pripadaju.

Bivao sam po raznim sajmovima knjiga u inostranstvu i svim tim sajmovima jedna je stvar bila zajednička - na njima nije bilo nikakve muzike, ni klasične, ni prigušene, ni ambijentalne, a ako se neki izlagač ili posetilac baš nije mogao lišiti zvučne podloge, nepotrebne za razgledanje i kupovinu knjiga, ostavljana mu je mogućnost da turi slušalice u uši, što su mnogi - nije mi to promaklo - i radili.

Breaking news od prošlog četvrtka! Pomirili se Đorđe Vukadinović i moja malenkost! Evo kako je to bilo.

Da je moja malenkost sajamski žiri za izdavački poduhvat godine, ovoga bih puta preskočio takozvane velike izdavače - koji su "veliki" najčešće u čisto kvantitativnom i komercijalnom smislu - i nagradu bez dvoumljenja dodelio jednom malom izdavaču. I to iz male varoši - čačanskom, naime, Gradcu.

Rekoh li ja onomad da ne treba dugo čekati na neku otrovnu zapadnu dubaru, kao reakciju na slanje pošiljke ćebadi, brašna i soli u Siriju ruskim avionima.

Doguzeljah, dakle, i ja na Sajam knjiga da bi se po ko zna koji put uverio da je žalopojka o krizi knjige - bajagi ugrožene vizuelnim medijima - najobičniji lažni mit, poput svojevremenog mita o "kraju romana" koji su, po svemu sudeći, sklepali romanopisci nesposobni da svoja sočinenija privedu kraju.

Ima već nekoliko godina otkako sam se - posle dvadeset i dve-tri godine mahnitanja i kidanja živaca - depolitizovao, što ne znači da sam se idiotizovao (u grčkom značenju te reči), dakle zatvorio u svoj mali svet i fokusirao isključivo na svoja posla.