Svetislav Basara

Tačno napisa Žarković u svom uvodniku u Vremenu.

Da je bilo sreće - kao što neki misle da nije - na današnji dan pre šesnaest godina osvanuo bi šesti oktobar, mislim na onaj sa velikim "Š".

Pratio sam - mada nisam komentarisao - višemesečna, decentno steroidna lobiranja našeg starog znanca, ex spoljnog ministra, Vuka Jeremića da se domogne položaja generalnog sekretara UN.

Taman ja nameračio da Hadži Banderasov intervju iz Nedeljnika podvrgnem metodi close reading i da pomoću te metode razmotrim zašto nam je za Miloševićevog vakta onako loše išlo kad je Sloba - kako tvrdi Struja - "sve pare koje je imao uložio u obnovu zemlje, a narod je sve teže živeo", kad - viđi vraga - demokratska Politika i njen VD krenuše Strujinim, a možda i gorim stopama.

Elem, dok sam se ja izležavao u bolnici, nedeljnik Nedeljnik je objavio prostran intervju sa Draganom Antićem, alijas Hadži Strujom, vaktile među šeretima poznatijim kao Antonio Banderas.

Svašta se izdogađalo dok sam se - daleko od interneta i novinčina - izležavao u bolnici.

Došlo je, izgleda, takvo vreme da je čoveku - ako hoće pošteno da se odmori - bolje da ne ide u takozvana odmarališta (iliti na famozne "egzotične" destinacije) nego - u bolnicu.

Nemam ja ništa protiv opstipacije, naprotiv, od svih mojih telesnih kazni, opstipacije je najblaža i najpravednija, samo me je zadesila u zao čas i na pogrešnom mestu.

Mogao bih, kažem, satima pričati i o razvratu koji se usred bela dana, takoreći pred očima javnosti, sprovodi na usputnim odmorištima, ali dosta je svakom danu zla njegovoga, pomislih.

Kakvih četiristo kilometara? I šta je uopšte danas četiristo kilometara?

Po redu vožnje - koji u ono vreme bio svetinja - putovanje od moje kasabe do Beograda trajalo je deset sati i četrdeset pet minuta i voz je uvek u minut tačno stizao na prvi levi peron beogradske Železničke stanice.

Ako nameravaš da nastaviš sa filozofiranjem, reče Stojković, zamoliću te da doneseš lavor jer mi se povraća.

Tipično za Kaloperoviće, reče Stojković, ne precizirajući na šta tačno misli, pretpostavljam da je ciljao na tradicionalnu škrtost koja se kod Kaloperovića generacijama prenosi sa kolena na koleno i iz džepa u džep.

Nisam, đuturumi komentatorski, na odmoru, ne "uživam" - kako to tabloidne novindžije vole da kažu - "na egzotičnim destinacijama" - razlog povremenih zamena "Famoznog" kojekakvim drugim pisanijama čisto je medicinske prirode.

Poenta ovog nastavka mini-serijala o Šahinšaji jeste da ljudsko biće dibidus opijeno ideologijom (bilo kojom) ne vidi ono što mu se prikazuje pred očima, nego ono što mu ideologija, a ponekad, bogme, i interes, došaptavaju da vidi.