Svetislav Basara

I srpsku ćirilicu (a Srbe ko jebe), tako bi se ukratko mogla opisati gromoglasna, višemesečna akcija juče ovde pomenute Ljilje Smajlovićke - blistavi primer zasenjivanja prostote iz čistog koristoljublja.

Zaljuljala se - ili se Smajlovićki učinilo da joj se zaljuljala - fotelja, pak je zašiljila plajvaz i u svetonedeljnom broju Rotopalanke objavila sitnu knjigu pod naslovom "Meka moć Politike".

Zaljuljala se - ili se Smajlovićki učinilo da joj se zaljuljala - fotelja, pak je zašiljila plajvaz i u svetonedeljnom broju Rotopalanke objavila sitnu knjigu pod naslovom "Meka moć Politike".

Da je sholastička teologija počem ponovo u modi, problem oko koga bi se u Srbiji lomila teološka koplja ne bi bio onaj nadaleko čuveni - koliko anđela može stati na vrh igle - nego da li je moguće da Oco Vučić uradi (ili bar pomisli) išta dobro. Saglasno mišljenju ovdašnjih teologa-ateista, to je apsolutno nemoguće, što je, opet, u koliziji sa mišljenjem drevnih bogoslova koji su naučavali da ne postoji niko apsolutno zao i ništa apsolutno zlo.

Paranevladine organizacije, ključne poluge neokolonijalne dominacije - zvuči kao repovanje Beogradskog sindikata, ali ne, nije to u pitanju, u pitanju je najnoviji teorijski biser iz radionice perjanice Smajlovićkinog novindžiluka, Ćirjaković Zorana, alijas Abu Ćirjaka, koji je onomađašnjim tekstuljkom u Rotopalanci po ko zna koji put pokrenuo famozna pitanja o govoru mržnje, autošovinizmu i autorasizmu, mada držim da bi po njegovo (i opšte) mentalno zdravlje bilo korisnije da se pozabavio autogenim zavarivanjem.

Umoriti šikaniranjima, progonima, nezaposlenošću, glađu ili tuberkulozom mladog, nadarenog srpskog pesnika, slikara ili filozofa, rekao je Stojković, to je u ono vreme moglo da prođe - to još uvek može da prođe i zauvek će moći - ali dići ruku na nobelovca, to nije dolazilo u obzir. Kada je Andrić bio u pitanju, rekao je potom Stojković, ni mnoge druge stvari nisu dolazile u obzir.

Nobelova nagrada Andriću je, rekoh, reče Stojković, (privremeno) sačuvala glavu, samo da bi ga posle izvesnog vremena - takođe s leđa - dotukla Politika. Nije to bio kraj. Andrićeva smrt samo je delimično, samo na trenutak, zadovoljila ubilačku strast Politikinog kolegijuma, reče Stojković.

Andrićeva mudrost i Andrićeva veličina, rekao je potom Stojković, počivali su na dubinskom poznavanju pokvarenjaštva, gluposti, jada, bede i niskosti malih, bednih i ništavnih južnoslovenskih naroda, svih pasmina i svih vera, kao što je njegov nenadmašni stil svoju lepotu dugovao snažnom kontrastu spram rugobe stila ostalih naših pisaca koje je naš pokojni drug Kangrga - kome si, pecnu me Stojković, značajno skratio život iako nije bio slikar - u pogledu kriminalnosti poetika klasifikovao na pisce iz nužne odbrane, pisce iz niskih pobuda, pisce na mah, pisce s predumišljajem, pisce iz afekta i pisce iz nehata, a u pogledu mesta u lancu ishrane na pisce iz familije necrophagide, pisce iz familie coleoptera i pisce i pesnike, iz uglednih srpskih porodica staphylinidae, calliphora vomitora i lucila caesar.

I u tome je Andrić, reče Stojković, govorio suštu istinu, jer su slovoslagači, a naročito stari majstori iz štamparije Radiša Timotić, bili neuporedivo duhovniji, obrazovaniji i najčitaniji - pismenost da ne i pominjem - od bilo kog našeg tadašnjeg pisca, izuzimajući Andrića, samo im život nije pružio šansu, a u suštini ih je bolelo dupe za književnost, i to s pravom!

Tačno je da me je tokom Prvog svetskog rata Austrougarska monarhija na izvesno vreme strpala u mardelj, a potom oterala u podnošljivu konfinaciju, ali ne zaboravite, Stojkoviću, rekao je Andrić, da sam ja u vremenu o kome govorimo de iure i de facto bio terorista, intimni, nešto manje eksponirani, prijatelj ubice austrougarskog prestolonaslednika i da smo Princip i ja & Co u Austrougarskoj bili ono što su danas u Nemačkoj Andreas Bader i Ulrike Majnhof, možda čak i nešto gore - i da bih, da sam danas ono što sam u ono vreme bio, dakle terorista - zauvek zaglavio na Golom otoku, a možda i na nekom gorem mestu.

A kad pomislim - što je sto puta gore - u kakvim će govnima završiti i Jugoslavija i jugoslovenska ideja, zažalim što sam se uopšte rodio, iako je ta žalost u suprotnosti sa mojom snažnom željom da se svakih trideset godina iznova rađam i da zauvek budem Andrić.

Poslužimo se metodom close reading, Stojkoviću, rekao je potom Andrić, reče Stojković, u stvari, nemojmo, uopšte nam nije potrebna, iskusnom čitaocu je kao dan jasno da sam ja, duboko u duši, nameravao da napišem da sam naprosto bio habitualni grešnik koji nije propustio da učini nijedno rđavo delo - čak i u situacijama kada to nije morao - a koji je redovno propuštao da učini bilo koje dobro - čak ni u situacijama kada to nije zahtevalo nikakav napor - i koji je, nadalje, u abnormalnosti svog tvrdičluka, jednog od mojih smrtnih grehova koji su ušli u poslovicu, dodao je Andrić, raspolažući sa više od milion i po dolara i više od pedeset i sedam miliona dinara na računima u Komercijalnoj banci, Grobarovu, kao muštuluk za vest da sam dobio Nobelovu nagradu, udelio dve bedne hiljade dinara, iako je, otvoreno to sada kažem, Grobarov - po svim kriterijuma, osim članstva u masonskoj loži - zasluživao Nobelovu nagradu pre nego ja.

Samo me je pravovremena reakcija Rodoljuba Čolakovića, rekao je potom Andrić, koji je novinarima - spremnim kao zapeta puška da krivicu za smrtonosnu najezdu pčela svale na moja pleća - strogo zapretio otkazom i nedobijanjem stana - spasila od linčovanja.

Nema tog moždanog udara - to će ti reći svako ko je makar poizdalje poznavao Andrića - koja bi Andrića, tog besprekornog džentlmena, naterao da se gologlav, bos, u pidžami, šlogira pred kućnom pomoćnicom, i to u gluvo doba, na terasi, kako Palavestra insinuira. Terasa je poslednje mesto na kome bi se Andrić šlogirao, reče Stojković.

Šta on misli ko je on, prolazilo im je kroz glavu, pretpostavljam. Nije on važniji od naroda, pokazaćemo mi njemu, pomišljali su, nagađam.