Svetislav Basara

Andriću je telo bilo teška muka duhu, ali umesto da ga prezre, Andrić mu je ugađao, ropski ga dvorio i tetošio, bio je pravi papučić tela, ne vredi to prećutkivati, to mu se na kraju obilo o glavu kada ga je, neposredno pred smrt, to besprekorno održavano telo na koje je straćio milione na najbrutalniji način izdalo i pretvorilo u biomasu i predmet zluradih čaršijskih ogovaranja.

Već decenijama balansiram na žici razapetoj između života i smrti, reče Stojković i kad god se - još nespreman - privremeno nađem s one strane, smorogam šaku kikirikija, popijem gutljaj - dva rakije ili likera, povratim se, ispunim se silom, pobesnim i krenem da radim sklekove. I tako u krug. Sve mi je nejasno, a ti misliš da mi je sve jasno, to je naš problem. Problem sveta, u stvari. Sve je problem i to je veliki problem. A opet, u neku ruku i nije. Slušaj ovo.

Zaista sam preterao, vreme je da umrem, reče Stojkovič zadihan, sav oznojen, nakon što se, munjevito uradivši pedeset sklekova, koliko sam, po dogovoru, izbrojao i još dvadesetak koje je Stojković uradio na svoju ruku, a koje ja, iz principa, nisam brojao - čilo podigao sa poda i seo u beržeru, pored kamina, da bi malo potom, otvarajući kesicu kikirikija, rekao da mu je dugovečnost muka duhu, ali da izvesnu utehu nalazi u činjenici da bi tehnički posmatrano mogao poživeti još najmanje osamdeset godina, da nije okolnosti da ću ja, njegov drug, takoreći intimus - koji sam tolikim slikarima skratio život - svakako naći načina da, u razumnom roku, i njemu smrsim konce.

Mnogo je prašine podigla Ocova izjava (a koja pa nije) da će napraviti "borbenu vladu" u kojoj će "na vladi" sedeti ljudi spremni da se "biju za Srbiju". Cinik bi sad mogao reći - zar mu ne bi bilo bolje da osnuje kik-boks klub, kome su borbenost i spremnost na bijenje u opisu radnog mesta, ali bi cinik - po običaju - samo polovično bio u pravu. Smisao (ili pre besmisao) kik-boks klubova jeste makljaža, ali da bi tuča uopšte bila moguća i u kik-boks klubovima se mnoge stvari moraju "odraditi" takozvanim mirnim putem - treba odnekud namaći pare za klupske prostorije, treba kupiti opremu, treba tu neko da pere trenerke neko, opet, da bokserima vida rane... Da ne dužim - potrebna je logistika.

Ne možeš ti Srbina, Srpkinju i Srpče prejebati, pa to ti je. Lepo mi je to, blagovremeno - i viđi vraga - na srpskom (što joj za razliku od Smajlovićke nisam zamerao) govorila moja blaženopočivša baba, Zorka, od koje sam izgleda nasledio gen za džaba krečenje.

Interesuje li vas zašto bi moja malenkost više volela da Politikin glodur bude Ljuba Živkov, a ne Smajlovićka, i zašto držim da bi Novosti bile sjajne novine da ih umesto Dmitrovića uređuje Teofil Pančić?

Sevap je da se malo odmorimo od politike i političke filozofije, pa ćemo se u današnjoj kolumni vratiti na zapostavljenu temu srpske palanačke gastronomije i, uopšte, života u palanci, kao takvoj, für sich und an sich.

Može li čovek biti odgovoran za nešto što nije učinio? Može još kako! Naročito u Srbiji. Samo se drzni da ne završiš fakultet, pa ćeš videti svog Boga.

Eh, da Đole Vukadinović, Abu Ćirjak & Co znaju da je moja malenkost vaktile bila sudski uglavljen velikosrpski šovinista i hegemonista, možda bi za mene imali više razumevanja, bar koliko za Rožaje. Da ne dužim, evo šta je bilo.

Znam komentatore, što kaže naš narod - "u fasu". Znam šta sanjaju, šta im se događa, ne, međutim, zato što sam prozorljiv, nego zato što su ta divna stvorenja apsolutno predvidiva, a opet - po njihovom mišljenju - još apsolutnije neprejebiva. Sve im je jasno, sve vide, ne možeš im uvaliti dubaru taman da ti je - što opet kaže "naš narod" - sir ko kajmak.

Kad god u beogradskoj medijskoj čaršiji izbije neki nered, dama Smajlovićka šilji plajvajz, presavija tabak i piše sitnu knjigu kojom, obično u svetonedeljnom broju, strogo ali pravično, postavi stvari na svoja mesta, odvoji žito od kukolja, a "naše" od "njihovih". Ko je sad poremetio čaršijski red? Eh, ko.

Beše to - do onoga "Đole" - solidan bend, voleo sam da ga slušam, ali nedelju ipak započinjemo sagom o istoimenom Vukadinoviću, batlija je on, možda i nama dobro krene kao što je krenulo njemu, ko zna. Kad kažem da je Đole batlija-čovek, uopšte nisam ironičan. Vukadinović uspešno obdelava svoj analitičko-politički vrt sa stazama koje se račvaju na sve strane i, uopšte, može se reći da je srećan u smislu u kome je Tolstoj rekao da su sve srećne porodice slične.

Doguzeljasmo do kraja sedmice "bremenite", kako novindžije vole da kažu, traumama i tegobama, pa ko velim - hajde da se bar za vikend okrenemo lakšim temama i da iz zaborava izvadimo rubričicu - gde su, šta rade, šta sanjaju, šta im se događa.

Šta biva kada u Srbiji, daleko bilo, nešto - bilo šta - krene po dobru i kada pripreti da će biti još bolje? Iznenada se pojavljuje (ne)očekivana sila koja uništava sve što se boljitkom postiglo i stvari vraća na početnu poziciju, obično na nulu.

Nedelja Mila Dodika ukraj Drine, Save i Dunava, tako bi se mogao nazvati ovaj spontani mini-serijal koji je izazvao poluorganizovani kontraserijal komentatorskih bulažnjenja, vrlo bitnih za našu priču, jer, pazite, komentatorluk - to vam je Srbija u malom.