Zlatko Paković

Svi političari lažu, dakle, i oni najbolji. Ti najbolji, kakvi su, recimo, Čerčil i Tito, lažu najbolje, najinteligentnije, i ne isključivo za privatne interese, a oni najgori lažu najgore, najgluplje i isključivo za privatne interese.

Dijalektika, pozorište i demokratija nastaju u isto vreme i cvetaju na istom mestu. To je Atina šestog i petog veka pre nove ere, naime, njena Agora.

Katarina i Marko imaju četvoro dece. Ali, da se čitalac ovde ne polakomi, odmah kažemo: svaki polni akt Katarine i Marka - novorođenče. U obzir pri tome, svakako, treba uzeti činjenicu da je među dečurlijom i par blizanaca.

U nacionalsocijalističkoj Nemačkoj, Hitler je u centru svega i sve se radi u njegovo ime. Podsetimo na jednu očiglednu činjenicu: nacistička država je definisana kao Fuhrersaat ('Firerova država').

Pod uticajem mladog Karla Marksa, s kojim je u to vreme drugovao i često šetao uz Senu, veliki pesnik i kritički mislilac Hajnrih Hajne, godine 1844, iz Pariza piše da su vetrenjače danas postale banke. Dakako, on misli na vetrenjače s kojima se bije Don Kihot i, u stvari, na novi duh starog donkihotizma.

Dokle će presudne odluke u ovoj državi zavisiti od ćudi jednog čoveka čije je ime danas pretvoreno u inicijale, kao natpis firme, koji njegovi ljubitelji izgovaraju: A-Ve, što ne samo da podseća nego i jeste starorimski podanički pozdrav imperatoru (Ave!)...

Nacionalni interes, kako to grozno zvuči! Tim dvema rečima, ne jednom svakog dana, zveckao je i zvecka svaki popularni i zloglasni vođa i ratni zločinac - podjednako na slobodi i na izdržavanju doživotne zatvorske kazne.

Petar Kropotkin, humanista, anarhist, čovek takozvanog plemićkog porekla, knez, dobro situiran, pisao je: "Kakvo ja pravo imam na sve te najviše radosti kada je oko mene teška beda i mučna borba za koricu tvrdog hleba?

Tridesetogodišnje političko i socijalno iskustvo takozvane naše tranzicije toliko je ustajalo da živima pruža samo dve mogućnosti opstanka:

Ljubiša Preletačević Beli, iz partije Sarmu probo nisi, pod predizbornim sloganom "Samo jako", postao je predsednički kandidat među jedanaestoricom pretendenata, od kojih je jedan i premijer a jedan koordinator svih službi bezbednosti, doduše, u istom licu.

Lazara Stojanovića i Antu Perkovića, koji mu je po godinama mogao biti sin, ne povezuje samo smrt koja je svoj posao obavila gotovo istog dana u Beogradu i Zagrebu ("Kakav dobro obavljen posao, Smrti, kakav uspeh, srušiti takvu tvrđavu", takve tvrđave!).

Prošlogodišnje prolećno državno rušenje države i prava u prestoničkoj Hercegovačkoj ulici, u Savamali, bilo je praktično lekcija, praktična lekcija.

Najčitanije štampane medije i najgledanije televizije, vlast drži pod svojom šapom, ali nema dominantnu ulogu u saobraćaju na društvenim mrežama.

Kako objasniti slike mrtvom zecu? To pitanje nad sudbinom umetnosti i sveta nadnosi se već pedeset i dve godine. Da li ga je danas nužno preformulisati: kako objasniti slike mrtvom ambasadoru? U čemu je ta promena od trenutka u kojem je Jozef Bojs u diseldorfskoj galeriji, 1965. godine, slike objašnjavao mrtvom zeki, držeći ga očinski u […]

Na vest o smrti Predraga Matvejevića pred oči mi je izašla slika njegovog poslednjeg susreta s Krležom. Bilo je to poslednjeg Krležinog dana u sopstvenom domu. Taj susret opisan je u znamenitim Matvejevićevim "Razgovorima s Krležom":