Glava u torbi

Borka Pavićević

Rođena je 1947. u Kotoru, Crna Gora, Jugoslavija. Diplomirala dramaturgiju 1971, magistrirala 1976. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu sa tezom „Nerealistička drama u Srbiji između dva rata“. Članica Beogradskog kruga, udruženja slobodnih intelektualaca. Osnivač i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu.

Prljave reke nose sve

Baš kao što sam svojevremeno mislila kako bi zajedno sa Tribunalom u Hagu, a i bez njega, sve naše etničke čistače u vidu novih vlasti „u regionu“ trebalo poslati na novonastale granice, zajedno sa bližnjima, pa da ih prelaze „regularnom“ putem, ako mogu, umesto svih onih nesretnih žena sa decom kojima se govori „ne“ i „ne“, po cenu njihovih života, tako danas mislim i da bi bila sasvim dobra očigledna nastava, ukoliko bi, i oni, stali ispred konzulata i ambasada, pa čekali, i tako očajno umorno dremali na stolicicama i po trotoarima, baš kao njihovo „biračko telo“.

Pesma Cecina i izreka Hamletova

Sedim na ulazu Doma kulture u Preševu, na sceni je proba predstave CZKD-a „Will You Ever Be Happy Again“ i čuje se pesma Cece Račnatović čiji će ironijski kontekst grupa mladih devojaka koja upravo utrčava da čuje i vidi, razumeti tek uveče na predstavi, čitam predgovor Latinke Perović u knjizi sabranih tekstova Ivana Đurića, te Hobsbaumov iskaz u Danasu o uticaju Vilsonovog načela o pravu na samoopredeljenje na balkanski krvavi kotao.

Šah-mat

Videla sam jednu čitateljku „Kurira“ koja je na kiosku, kupivši ga i pogledavši naslovnu stranu sa fotografijom Olje Bečković i objavom „dilovanja“ droge njenog maloletnog sina ispustila dotične novine. Videla sam i čula još neke čitaoce koji su držeći „Kurir“ u ruci zapanjeno pitali „šta je ovo“. Onda su „objašnjenja“ tekla iz dana u dan.

Inicijalna kapisla

Bez želje sam za stvaranjem analogija, koje su, uostalom, i netačne, ali nisu neinspirativne. Koliko se, svih ovih godina, navodilo kako je Nemačka tek pobunom šezdeset i osme ušla u period suočavanja za prošlošću. Interesantno, ali uvek kada je reč o nemačkom primeru, u najzvaničnijem smislu prijemčiv je argument o periodu koji je potreban da bi se „obavio rad na shvatanju stvari“. Isto, kao i sa istorijskom distancom, koja je postala nekom vrstom isprike kada je reč „o našoj mračnoj prošlosti“ i kada se ima interesa da se kumulirana pitanja odlože.

Na reci ćuprija

Kako kaže narod, što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji. I obrnuto. Ali da bi se ta naplata sprovela u delo, potreban je i most i ćuprija.

Magična krpa

Neposredno posle ulaska Ratka Mladića u Srebrenicu, i svega toga što još uvek nema oficijelnog, ili kolektivnog imena, a u Nemačkoj, izvinite na poređenju, to se zvalo „naša zajednička mračna prošlost“, i trebalo je dugo da se imenuje kao genocid, radili smo u Centru za kulturnu dekontaminaciju jedan „događaj“, kako to danas kažu, kulturni događaj koji se zvao „Magična krpa“.

Tuzlanska so

Išla sam u noći između petka i subote u Zagreb. Svega tri sata vožnje od Beograda do Zagreba. Kako je samo sređen autoput. Ista stvar u nedelju, od Zagreba do Tuzle, sve do skretanja za Brčko. Granica je u međuvremenu; jeste, granica i zastave.

Derviš i smrt

Sve do devedesete, dok nije bilo očigledno, onima kojima do tada nije bilo, razvaljivanje zemlje i nogama i rukama, svim raspoloživim sredstvima, kao praktična izvedba parole „Mi ćemo učiniti sve“, jezero koje se tada zvalo Partizanske vode na Zlatiboru služilo je, naročito deci, za kupanje. Ja se toga veoma dobro sećam, kao i nekih drugih stvari, bez obzira na to što će poneki danas upitati „Koja zemlja, kakva zemlja, koja luka, koji Bar“.

Naša jasna poljana

Malo su pomogle sve analize miloševićevske, „Politikine“, čudovišne rubrike „Odjeci i reagovanja“, taj model nekadašnjeg „događanja naroda“ izgleda da je zauvek patentiran i da je sasvim uspešno tranzicionirao u „događanje biračkog tela“, isto onako kao što su „patriotizam“ i „očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta“ tranzicionirali u građevinsko zemljište. Baš tako kao što Joca Amsterdam sedi i studira u Miloševićevoj kući, u Tolstojevoj trideset i tri. Pa to je prosto fantastično.

Pre deset godina

Jednoga dana prošle godine u ovo vreme, u jutarnjim časovima, iz jedne prostorije začula sam prepoznatljive zvuke iz druge prostorije, bio je to B92, a na programu film o pogibiji i ubistvu vojnika ispred vojne kasarne na Dedinju, odmah pored bolnice „Dragiša Mišović“, a iza benzinske pumpe, preko puta koje danas živi Ivica Dačić, a sa čije sam druge strane, odmah na početku tadašnjeg Bulevara mir

Staklene đinđuve

Prvo, želim da se zahvalim Nikoli Samardžiću što me je podržao za tekst „Neću“, a u povodu tržnog centra „Ušće“ i njihovog, i ne samo njihovog „Hoću“, o kome svakim danom sve više saznajemo. Kasno, ta kantetina rasprostrla se javnom površinom, kako saznajemo od gospodina Alimpića, u „Insajderu“, na osnovu uverenja čitave Gradske skupštine, koja je glasala, i svih institucija grada i Republike, da se deo naše zemlje, naše teritorije, i deo našeg grada i gradske teritorije ustupi mogućnosti konzumacije „vatrene vodice“, te da se zlato razmeni za staklene đinđuve.

„Svoj posao“

Uvek se začuje to isto, kada se krene i okrene oko tržnih centara, a pogled mora da dopadne još nečemu što se zove onako kako jedino može da se zove: paradoks nad paradoksima, Belvi, romsko naselje, začuje se, od građana, i građanki, ono „Strašno“, i ono „Sramota“.

Neću

Šoping mol centar, stara, prava, pravoslavna, građanska, srpska, nacionalna, patriotska reč, šoping mol, najomiljenija od svih reči, najskuplja srpska reč, šoping-mol, čijem je otvaranju, institucionalisanju (Delta), prisustvovao i sam „otac nacije“, Dobrica Ćosić, te tako jasno pokazao koji je nacionalni vrednosni sistem u pitanju.
Prva Poslednja