Glava u torbi

Borka Pavićević

Rođena je 1947. u Kotoru, Crna Gora, Jugoslavija. Diplomirala dramaturgiju 1971, magistrirala 1976. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu sa tezom „Nerealistička drama u Srbiji između dva rata“. Članica Beogradskog kruga, udruženja slobodnih intelektualaca. Osnivač i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu.

Gospođa, gospa ministarka

Vrativši se iz Slovenije početkom prošle nedelje, a potom odmah otišavši za Amsterdam, ozbiljno me je mučila savest. Nisam zabeležila da sam u Novom Mestu gledala posve neobičnu instalaciju Dušana Jovanovića, autorski projekt „Ispovesti“, suočenje niza pojedinaca sa vlastitom savešću, te vizuelnim predgovorom dvojice suprotstavljenih mislilaca Silvija Sinkoveca i Mladena Dolara, a potom u Kopru, u Gledališču Koper „Marke, a na to još i Emilija“, ovoga puta pisca Dušana Jovanovića u režiji Jake Ivanca.

Ko te hrani, taj te leči

U ponedeljak, devetog novembra, na dan koji kad pređe u noć, biće vreme u kome je jednom bila Kristalna noć, stajale smo preko puta Velike, nekadašnje Savezne skupštine, sakupile su nas „Žene u crnom“ da kažemo da „Fašizam treba osuditi“, a proglasiti antifašizam, pa tako i uzvikujemo, „Smrt fašizmu, sloboda ženama“.

Hotel „Dajti“, u Tirani

Verovatno zvuči malo prejako, ali asocijacije su to što jesu, kao što su i činjenice ne ono o čemu se dogovorimo da one jesu, već su to same po sebi, tek Tirana danju, ne i noću, zvuči, huči i bruji kao Njujork. To je trk na sve strane, bučan saobraćaj, i za razliku od moga prvog boravka u ovome gradu, dve hiljade i treće, semafori rade, i saobraćajci neumoljivo kontrolišu saobraćaj, pišteći iz sve snage.

Sećanja i uspomene

Na festivalu Malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu, MES-u, Centar za kulturnu dekontaminaciju igrao je predstavu „Will You Ever be Happy Again“, Sanje Mitrović.

„Oni su samo sledili uputstva“

Februara meseca ove godine bila sam u Berlinu na skupu „Žene Centralne i Istočne Evrope“. Iza Gvozdene zavese generisali su se i generišu se kreativni impulsi na kulturnoj i literarnoj sceni... Veliki doprinos žena na kulturnom i literarnom polju, njihov nesumnjiv uticaj u novim kulturnim diskursima.

Nije smešno

Pre neki dan, bilo je još lepo vreme, išla sam od Banjice prema Autokomandi, kroz prekrasni red platana. Koji su, istina, oštećeni, od kiselih kiša, od gasova iz vrhunskog vladara našeg terena, a to su automobili i posebno džipovi. Ne, nisam idiot koji bi bio protiv razvoja, ili protiv progresa, one ideje koja je u našim krajevima pala davno.

I da i ne

Dan posle izbora dvehiljadite godine išli smo u Zagreb, CZKD, da bi u zagrebačkoj „Tvornici“ igrali predstavu „O Nemačkoj“ Hermana Broha u adaptaciji i režiji Ane Miljanić.

Strah od slobode

Ne mogu a da se ne setim preddejtonskog vezivanja vojnika Ujedinjenih nacija za bandere i drveće, pa pregovora o njihovom oslobađanju, kada smo prvi put uživo videli lik i delo Jovice Stanišića, pa onda pacifikacije Republike Srpske pomoću bombardovanja. I Dejtonskog sporazuma.

Vežbanje straha

Sve izjave političara, na svim funkcijama, kako uprkos tome šta oni lično misle o Paradi ponosa treba dozvoliti njeno održavanje i stati iza nje, bez obzira što oni lično neće doći, su dvolične. Lične, nedržavničke i dvolične.

Orgulje i šljive

Eto, u Blicu izlazi uzbuđen članak „Kraljica instrumenata skuplja prašinu“, reč je o orguljama u Dvorani doma sindikata, „još iz vremena stare Jugoslavije“, instrumentu iz doba kada je i naše krajeve zahvatila moderna. Kako beše, modernizacija, elektrifikacija, te su se i u svim mestima Srbije zidali domovi kulture, sada stecišta raznoraznih butika, isparcelisani u nekakve korisne prostorčiće gde se pere novac preprodajom fetišne robe za zapadno umunduravanje.

Cenzus za mišljenje i sovjetska praksa

Da li su podstrekivači na ubistvo Slavka Ćuruvije odgovarali pred Zakonom za ubistvo Slavka Ćuruvije? Nisu. Da li su oni koji su putem „sredstava javnog informisanja“ pomagali ubicama Ivana Stambolića odgovarali? Nisu.

Ambrozija

Da Vlada i partije nisu sprečavale rad komisije Verice Barać, kao i drugih antikorupcijskih institucija, koliko bi onda koštao kvadratni metar „stambene površine“ i koliko bi bilo „radnih mesta“.

Nađa Higl i Želimir Žilnik

Gotovo sam sigurna da u uspehu naših vaterpolista i posebno u uspehu mlade Nađe Higl, kakva kombinacija snage i ljupkosti, ima nešto i od biografije njihovih roditelja, koji su nekoć bivali i na moru. Međutim, po toj logici Grci bi, recimo, trebalo da plivaju nadnaravno, dok je vaterpolo jedan od prvih sportova u Mađarskoj, odakle su nas u vremenu našeg prosperiteta rastuživali oni prizori, iz filmova, gde građani čekaju na talas, na Balatonu, da ih poškropi i osveži.

Meteorska kiša

Oni koji ne mogu da zaštite sadašnjost ne mogu da zaštite ni prošlost. Pre osam stotina i pedeset godina zidan je Hilandar, 1198, kao središte srednjovekovne književnosti i kulture.

Politike sećanja

Čujem lepo, lepo čujem kako građani u anketi „veruju“ kako se Luj Armstrong, lično sa sve trubom, iskrcao na Mesec pre četrdeset godina. Veruju jedni, a drugi, bogami, ne veruju. Ipak, Rusi bi prvi rekli da tako nije bilo, ali Rusi nisu ništa rekli, osporili, pa onda mora biti da je i tako bilo.
Prva Poslednja