Glava u torbi

Borka Pavićević

Rođena je 1947. u Kotoru, Crna Gora, Jugoslavija. Diplomirala dramaturgiju 1971, magistrirala 1976. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu sa tezom „Nerealistička drama u Srbiji između dva rata“. Članica Beogradskog kruga, udruženja slobodnih intelektualaca. Osnivač i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu.

General žive vojske i čitavog Varaždina

Na inicijativu advokata Vladimira Đerića i njegovih kolega, Vrhovni sud Srbije prihvatio je zahtev za zaštitu zakonitosti i ukinuo presudu kojom su Vladimir Trifunović, general, i dvojica oficira JNA, Sreten Raduski i Berislav Popov, na montiranom procesu oglašeni krivim što nisu dozvolili da bude ubijeno preko dve stotine regruta 1991. i što nisu od Varaždina napravili Vukovar.

Kada pare legnu

Prolazeći tuda svuda i „strmopizdujući“ se u gradu, kako bi to Zoran Radmilović rekao, preko Gazele odozdo svakoga dana gledam u nekadašnju zgradu saveznog Mupa, bombardovanu u vreme intervencije Nato-a, zgradu iz koje raste drveće.

Ode Danon preko Romanije

Duboko smo zakoračili u dvadeset i prvi vek. Moraćemo dalje, ali bez Oskara Danona. Pojavila se vest „Umro je Oskar Danon“. A onda je ovo naše vreme počelo da se obija o njegovu veličinu. Ogromnu količinu muzike, sledila je tišina. Tako to ima i da bude. Tačka i tišina.

Leba i masti

Preksinoć kad se vratih iz Novoga Sada, u kasne sate, posle snimanja „Peščanika“, mnogo sveta, ljudi stoje dva sata, baš hoće da čuju, da znaju, da razgovaraju, da budu jedni sa drugima, „suočavam“ se sa knjigom Dejana Novačića „Emigrantski kuvar“. To je onaj autor čiji je raniji priručnik bio „Jugoslavija za ponavljače“, pa sam se setila i priručnika „Sto i jedan način prelaženja Berlinskog zida“, ili priručnika „Sve što ne znate o seksu, a ne usuđujete se da pitate“, i redom. Dakle, „Sve što ste oduvek hteli da znate o jugoslovenskoj kuhinji, ali nemate više koga da pitate“.

Dogodilo se na današnji dan

„Dobro jutro, komšinice“, kaže nasmejani službenik nemačkog konzulata, ja ne mogu da verujem. Ni on. Sve mirno, nekako pitomo, na parkingu ima mesta, nema naređanih automobila sa decom koja u njima dremaju, evo nečega u čemu je lepo biti svedok.

Gospođa, gospa ministarka

Vrativši se iz Slovenije početkom prošle nedelje, a potom odmah otišavši za Amsterdam, ozbiljno me je mučila savest. Nisam zabeležila da sam u Novom Mestu gledala posve neobičnu instalaciju Dušana Jovanovića, autorski projekt „Ispovesti“, suočenje niza pojedinaca sa vlastitom savešću, te vizuelnim predgovorom dvojice suprotstavljenih mislilaca Silvija Sinkoveca i Mladena Dolara, a potom u Kopru, u Gledališču Koper „Marke, a na to još i Emilija“, ovoga puta pisca Dušana Jovanovića u režiji Jake Ivanca.

Ko te hrani, taj te leči

U ponedeljak, devetog novembra, na dan koji kad pređe u noć, biće vreme u kome je jednom bila Kristalna noć, stajale smo preko puta Velike, nekadašnje Savezne skupštine, sakupile su nas „Žene u crnom“ da kažemo da „Fašizam treba osuditi“, a proglasiti antifašizam, pa tako i uzvikujemo, „Smrt fašizmu, sloboda ženama“.

Hotel „Dajti“, u Tirani

Verovatno zvuči malo prejako, ali asocijacije su to što jesu, kao što su i činjenice ne ono o čemu se dogovorimo da one jesu, već su to same po sebi, tek Tirana danju, ne i noću, zvuči, huči i bruji kao Njujork. To je trk na sve strane, bučan saobraćaj, i za razliku od moga prvog boravka u ovome gradu, dve hiljade i treće, semafori rade, i saobraćajci neumoljivo kontrolišu saobraćaj, pišteći iz sve snage.

Sećanja i uspomene

Na festivalu Malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu, MES-u, Centar za kulturnu dekontaminaciju igrao je predstavu „Will You Ever be Happy Again“, Sanje Mitrović.

„Oni su samo sledili uputstva“

Februara meseca ove godine bila sam u Berlinu na skupu „Žene Centralne i Istočne Evrope“. Iza Gvozdene zavese generisali su se i generišu se kreativni impulsi na kulturnoj i literarnoj sceni... Veliki doprinos žena na kulturnom i literarnom polju, njihov nesumnjiv uticaj u novim kulturnim diskursima.

Nije smešno

Pre neki dan, bilo je još lepo vreme, išla sam od Banjice prema Autokomandi, kroz prekrasni red platana. Koji su, istina, oštećeni, od kiselih kiša, od gasova iz vrhunskog vladara našeg terena, a to su automobili i posebno džipovi. Ne, nisam idiot koji bi bio protiv razvoja, ili protiv progresa, one ideje koja je u našim krajevima pala davno.

I da i ne

Dan posle izbora dvehiljadite godine išli smo u Zagreb, CZKD, da bi u zagrebačkoj „Tvornici“ igrali predstavu „O Nemačkoj“ Hermana Broha u adaptaciji i režiji Ane Miljanić.

Strah od slobode

Ne mogu a da se ne setim preddejtonskog vezivanja vojnika Ujedinjenih nacija za bandere i drveće, pa pregovora o njihovom oslobađanju, kada smo prvi put uživo videli lik i delo Jovice Stanišića, pa onda pacifikacije Republike Srpske pomoću bombardovanja. I Dejtonskog sporazuma.

Vežbanje straha

Sve izjave političara, na svim funkcijama, kako uprkos tome šta oni lično misle o Paradi ponosa treba dozvoliti njeno održavanje i stati iza nje, bez obzira što oni lično neće doći, su dvolične. Lične, nedržavničke i dvolične.

Orgulje i šljive

Eto, u Blicu izlazi uzbuđen članak „Kraljica instrumenata skuplja prašinu“, reč je o orguljama u Dvorani doma sindikata, „još iz vremena stare Jugoslavije“, instrumentu iz doba kada je i naše krajeve zahvatila moderna. Kako beše, modernizacija, elektrifikacija, te su se i u svim mestima Srbije zidali domovi kulture, sada stecišta raznoraznih butika, isparcelisani u nekakve korisne prostorčiće gde se pere novac preprodajom fetišne robe za zapadno umunduravanje.
Prva Poslednja