Glava u torbi

Borka Pavićević

Rođena je 1947. u Kotoru, Crna Gora, Jugoslavija. Diplomirala dramaturgiju 1971, magistrirala 1976. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu sa tezom „Nerealistička drama u Srbiji između dva rata“. Članica Beogradskog kruga, udruženja slobodnih intelektualaca. Osnivač i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu.

Psi lutalice

Dogodi se tako smrtnome čoveku, čovjeku, čoveku, da se u tri ili samo malo nešto više dana nađe, poradi posla, prijatelja i sahrane u tri države od kojih je svaka „lider u regionu“, te su onda partije, kaste ili porodice takođe lideri unutar te tri države, a i identiteti i suvereniteti su lideri u regionu. Region je tako vođen da samo vrca od ideja, od kreativnih rešenja, od konstruktivnih planova, od izgradnje infrastrukture i institucija države, od državotvornosti.

Piljevina je rumena

Stariji ljudi, ili, pak, oni sa iskustvom, javnim, veoma retkim, jer ovo što danas čujemo i vidimo u javnosti, teško da se može nazvati javnim i odgovornim govorom, znaju da se na groblju, prilikom sahrane, ne treba obraćati direktno pokojniku, jer taj upravni govor izaziva emocije koje je teško kontrolisati.

Uskliknimo s ljubavlju

U nedelju, u podne, ponovo smo „debatovali“ o Deklaraciji o Srebrenici. Ovoga puta na sceni su bili predstavnici podmladaka stranaka, i zaista golema publika, svi predstavnici svih škola mišljenja.

Raščupana ili rusa kosa

Kako to dokumenta govore, a i poneki novinski tekst iz toga doba, doba nakon juna šezdeset i osme, u koje je kao klin ili kao đule uletela „Kosa“, potpisnici svih jedanaest teza ili zahteva na Beogradskom univerzitetu, dakle radikalnih zahteva, u odnosu na ona četiri zahteva pristanka i na Titov govor o čemu svedoči finalna sednica Saveta Beogradskog univerziteta, nisu bili oduševljeni, da kažem sa stanovišta „nove levice“, „decom cveća“, ili tadašnjom izvedbom „Kose“ Radoa i Ragnija u režiji Mire Trailović i Zorana Ratkovića, to jest fenomenom ovoga pozorišnog čina.

Hej, Gazela

Hajde Jano, hajde dušo, konja da prodamo. Da prodamo, da prodamo, samo da igramo! I da se ne osećamo odgovornim. Da ništa nismo videli, da smo „samo radili svoj posao“.

Genocid, prejaka reč

Bilo je to dve hiljade i pete, na desetogodišnjicu genocida u Srebrenici, kada je grupa nevladinih organizacija predložila „Deklaraciju o Srebrenici“, nakon čega je usledila skupštinska rasprava o jednoj, dve ili tri deklaracije, sa tendencijom da se osude svi zločini.

Marko i Savo

Gde je danas Dejan Anastasijević, vrsni novinar, koga su „nepoznate osobe“ htele da dignu u vazduh zajedno sa čitavom porodicom.

General žive vojske i čitavog Varaždina

Na inicijativu advokata Vladimira Đerića i njegovih kolega, Vrhovni sud Srbije prihvatio je zahtev za zaštitu zakonitosti i ukinuo presudu kojom su Vladimir Trifunović, general, i dvojica oficira JNA, Sreten Raduski i Berislav Popov, na montiranom procesu oglašeni krivim što nisu dozvolili da bude ubijeno preko dve stotine regruta 1991. i što nisu od Varaždina napravili Vukovar.

Kada pare legnu

Prolazeći tuda svuda i „strmopizdujući“ se u gradu, kako bi to Zoran Radmilović rekao, preko Gazele odozdo svakoga dana gledam u nekadašnju zgradu saveznog Mupa, bombardovanu u vreme intervencije Nato-a, zgradu iz koje raste drveće.

Ode Danon preko Romanije

Duboko smo zakoračili u dvadeset i prvi vek. Moraćemo dalje, ali bez Oskara Danona. Pojavila se vest „Umro je Oskar Danon“. A onda je ovo naše vreme počelo da se obija o njegovu veličinu. Ogromnu količinu muzike, sledila je tišina. Tako to ima i da bude. Tačka i tišina.

Leba i masti

Preksinoć kad se vratih iz Novoga Sada, u kasne sate, posle snimanja „Peščanika“, mnogo sveta, ljudi stoje dva sata, baš hoće da čuju, da znaju, da razgovaraju, da budu jedni sa drugima, „suočavam“ se sa knjigom Dejana Novačića „Emigrantski kuvar“. To je onaj autor čiji je raniji priručnik bio „Jugoslavija za ponavljače“, pa sam se setila i priručnika „Sto i jedan način prelaženja Berlinskog zida“, ili priručnika „Sve što ne znate o seksu, a ne usuđujete se da pitate“, i redom. Dakle, „Sve što ste oduvek hteli da znate o jugoslovenskoj kuhinji, ali nemate više koga da pitate“.

Dogodilo se na današnji dan

„Dobro jutro, komšinice“, kaže nasmejani službenik nemačkog konzulata, ja ne mogu da verujem. Ni on. Sve mirno, nekako pitomo, na parkingu ima mesta, nema naređanih automobila sa decom koja u njima dremaju, evo nečega u čemu je lepo biti svedok.

Gospođa, gospa ministarka

Vrativši se iz Slovenije početkom prošle nedelje, a potom odmah otišavši za Amsterdam, ozbiljno me je mučila savest. Nisam zabeležila da sam u Novom Mestu gledala posve neobičnu instalaciju Dušana Jovanovića, autorski projekt „Ispovesti“, suočenje niza pojedinaca sa vlastitom savešću, te vizuelnim predgovorom dvojice suprotstavljenih mislilaca Silvija Sinkoveca i Mladena Dolara, a potom u Kopru, u Gledališču Koper „Marke, a na to još i Emilija“, ovoga puta pisca Dušana Jovanovića u režiji Jake Ivanca.

Ko te hrani, taj te leči

U ponedeljak, devetog novembra, na dan koji kad pređe u noć, biće vreme u kome je jednom bila Kristalna noć, stajale smo preko puta Velike, nekadašnje Savezne skupštine, sakupile su nas „Žene u crnom“ da kažemo da „Fašizam treba osuditi“, a proglasiti antifašizam, pa tako i uzvikujemo, „Smrt fašizmu, sloboda ženama“.

Hotel „Dajti“, u Tirani

Verovatno zvuči malo prejako, ali asocijacije su to što jesu, kao što su i činjenice ne ono o čemu se dogovorimo da one jesu, već su to same po sebi, tek Tirana danju, ne i noću, zvuči, huči i bruji kao Njujork. To je trk na sve strane, bučan saobraćaj, i za razliku od moga prvog boravka u ovome gradu, dve hiljade i treće, semafori rade, i saobraćajci neumoljivo kontrolišu saobraćaj, pišteći iz sve snage.
PrvaPoslednja