Porodica bistrih potoka

Božidar Mandić

Osnivač komune "Porodica bistrih potoka". Pionir povratka prirodi, književnik, teatrolog i likovni istraživač.

Beg od Raja

Kada se vratim posle putovanja u prirodu, gde obitavam, osetim napad osveženja, atak prijatnosti, rasterećenje i odmor. Prvi dan se osećam isceđeno, boli me telo, umoran sam, ali posle prve prospavane noći vraća mi se duh vitalnosti. U šumi, među smirenim pejzažima, odjednom, sve mi postaje jasno.

Pseudo-laž

Ne treba zamerati onima koji lažu jer su oni deo istorije. Naučeni da napadaju (ili se brane) razvili su mehanizam skraćenog puta do cilja. Iskvaren ost reči ne nosi u sebi smrat, pa ih je teško prepoznati. Suprotno, one su pune veštačkih mirisa, tako daprosto omamljuju. Laž od svojih namera stvara refuzne reči. Zbog toga lažovima ne treba ništa zamerati, treba zamerati vremenu u kojem je laž postala normalnost. Danas se smatra da afirmaciju stičeš onda kad drugog slažeš i navedeš ga na pogrešan put, tako se brzo i sigurno podiže tvoj status na društvenoj lestvici. Montirana istina je laž. Laž može spasiti istinu. Intelektualci su često policajci bez uniforme.

Volja za pripomoć

Eksploatacija duše postaje najisplativija grana privrede. Zarađuje se na svemu i svačemu, trenutak traži da sve bude iskorišteno. Duša i duhovni resursi dostižu visoku cenu na tržištu izgubljenog čoveka. Trguje se, prodaje se i ono što nam treba i ono što nam ne treba. Gadna rabota velikih zarada. Najtraženija roba postali su duhovni proizvodi.

Oral – moral

Nekada smo govorili "vo se drži za rogove, čovek za reč". Da li to doba ističe ili je samo najava trenutačne odsutnosti oralne komunikacije, videćemo. Ali, jedno je sigurno, čoveku izgovorena reč sve manje znači. On prema njoj nema odgovornost, mada je ona sama po sebi odgovornost. On je upotrebljava u ogromnim količinama, ali ništa ne kaže.

Revolucija kulture

Nije nam potrebna kulturna revolucija, kako je proklamovao Mao, već revolucija u kulturi. Pobuna oštećenih, očito je, utihnula. Umetnici su vekovima bili nežni ali se nisu plašili ukazujući reči. Sada strah kod njih nastaje iznutra, vođen uspesima, novcem, statusom... No, tek samostalnost čini umetnika stvaralačnim.

Diktatura frigidnosti

Demokratski izabran diktator stvara iluziju da živimo u demokratskom društvu, a u stvari mi živimo u uzimajućem ili otimajućem društvu. Društvo nas je naučilo (vrtić, škola, studija, vojska) da mislimo poslušno i da nikad ne uspostavljamo otpor prema nepravdi, aporiji i zagađenjima, nego da ih opravdamo i, barem, milimetarski očuvamo za budućnost.

Savremena sfinga

Kada razgovaramo - da li stvarno razgovaramo? Ovo se nije zapitao Rajmond Karver, već savremeno doba u kojem vlada zagušljivost reči i razumevanja. Brbljanje je postalo manir, buka nametnutog intelektualnog ega. Miaso je uperena protiv drugog kao cevi puške koja u svemu vidi rat. Ali, na sreću, postoje književnici (ne fariseji) čije oko još gaji slobodu posmatranja i govora. Zbog toga, upravo, knjiga Vesne Roganović pod nazivom "Sfinga pred vratima" pleni nenametljivom prisutnošću pitanja svojim sagovornicima.

O novoj lepoti

Ima li šta lepše od ukočenog pogleda srne u šumi. Nadomak je mog doma. Desetak minuta se ne mrda. Telo joj je graciozno, a iskrivljeni vrat govori kako se trpi egzistencija. I kad je hladno. Pohodila je moje imanje koje pripada svima. Komuna. Osećaj za deljenje ne napušta me ni u završnim taktovima četvrte decenije. Lepota, zaista, mora spasiti svet! Tehnolozi nas opovrgavaju - šta će nam lepota, kad mašine sve bolje rade od nas - u spisku predloga za budućnost nema čoveka.

Šuma – grad

Prvo sam dugo živeo u gradu, sad još duže živim u šumi i pokušavam da sagledam ta dva značenja. U istoriji čoveka prvo je bila šuma, a sada je to grad. Grad je odraz kulture i civilizacije. Razvila se ergonomija i zbog toga nijedan od ova dva elementa ne treba odbacivati, već ih spajati. I sam povremeno dođem u grad, radi umetnosti, obilazim redakcije i obilazim prijatelje.

Tuga s razlogom

Gde su ona lepa vremena kad smo bili samo tužni. Radost se pojavljivala povremeno, ali smo mogli da je zapamtimo jer nije bilo ovolikog opterećenja napretkom. Mogli smo da pričamo o radosti i radujemo se. Nije bilo bojazni da će nas ona brzo napustiti. Sada je tugu zamenila depresija. Stanje koje čoveku ne nudi prestanak. Gde je onaj Fukojama da najavi kraj tuge i depresije u jednom paketu. Tehnologija raste a duša propada i niko ne želi da primeti tu vezu pristiglu iz apsurda. Imaš sve, a ne možeš ništa.

Roman o sebi

Narasta doba ispovesti. Zahuktali svet ka sveopštoj zagađenosti, tu smatram i umetnost, otvorili su jedan novi prostor delovanja u književnosti pod nazivom selfi roman. U takve primerke razgovara sa samim sobom spada i roman Petra Zeca "Ples po užarenom pesku".

Recidivi iz budućnosti

Ne možemo sa sigurnošću reći da je uvek bilo ovako, ali ono što je sigurno - uvek će biti ovako! Čovek se ne menja čak ni kad ga zakoni prirode ili prava na to nateraju. Promena je reč koja označava prisustvo kosmosa u nama, ali čovekova dela najčešće su bezbožnička i bez kontrole. Sada ni samospoznaja nema značenje kao nekad, već govori da se sve može relativizovati i da se forme grade nauštrb drugih. Pitanja slobode za čoveka su uvek prevaziđena i on iz epohe u epohu prenosi znanja kako pobeći što dalje od nje. Može proći još tri milenijuma, sloboda neće "nešto" čoveku odgovarati. Jer sloboda, to znači ne videti u drugom tragediju, već pročačkati po svom oku i opaziti balvančinu u njemu.

Društvo bez novca

Toksikacija novcem uzela je toliko maha da je teško naći čoveka da o njemu ne misli ili da ga ne potencira. Uobičajeni razgovor započinje rečima - bez novca se ne može. Moja majka je govorila, bez svega se može, samo bez smrti se ne može, umreti se mora. Tako je merila sve svoje poraze u životu. Ali, nije dozvolila da je novac omami. Živela je skromno, štedela i na kraju su joj svu ušteđevinu ukrali. Ali, kad sam je pred smrt upitao da li želi da se ispovedi, rekla je: Nemam šta kome da se ispovedam! A bila je vernica. Veran čovek ne ovisi o nikome. Novac je, već je postala floskula, porobio stanovništvo ove planete, unificirao ga i inficirao lažnim nametom neophodnosti.

Postkolonijalni život

Umetnost ne sme da poklekne naspram zahuktale mašinerije ovog sveta. Uostalom, umetnost nikada nije bila od ovoga sveta. Svi vidimo da kamion juri ka provaliji, ali svi pevamo i vičemo: Majstore, dodaj gas! U Šijanovom filmu "Ko to tamo peva" junak vozi kamion vezanih očiju. Izgleda da je to sigurnije i bez posledica nego danas voziti otvorenih očiju.

Lična radost

Lična radost danas je najstabilnija država. Teško pomešani interesi i granice, pa i ljudi, doveli su život do samog kraja. Kao da se može reći: Srećni smo jer pripadamo generaciji koja je doživela smrt. Kako se smrt može doživeti! Ona je poslednja opomena da još nešto možemo da promenimo. Zaista, zar je rat očuh svih stvari!
Prva Poslednja