Pavle Simjanović

"Već neko vreme imam osećaj da ništa ne razumem, da pripadam vrsti koja je na ivici izumiranja. Ponudili su mi da pišem televizijske recenzije. Verovatno ću da prihvatim. Šta drugo mogu? Posle toliko bitaka... da li me razumete?" filmski kritičar, "Splendor"

Nakon prošlogodišnjeg "Čoveka ptice", kritičarskog trijumfa ovenčanog nagradom Oskar, Alehandro Gonzales Injaritu ("Pasji život", "21 gram", "Vavilon") latio se teme osvajanja američkog Divljeg zapada u filmu "Povratnik". Početkom XIX veka ekspedicija organizovana u cilju ubijanja bizona zbog novca koji donosi njihovo krzno biva napadnuta od strane Indijanaca iz plemena Arikara, koji brane svoju zemlju i način života. Injaritu prvih petnaestak minuta filma režira slično Spilbergu i njegovom otvaranju "Spasavanja redova Rajana".

Pripadnici generacije rođene od sredine sedamdesetih do početka osamdesetih znali su filmske zvezde: Brusa Vilisa, Mela Gibsona, prvi "video klub ešalon"... Sigala, Van Dama, od ranije, Čaka Norisa, naravno... a, onda, odjednom, vi i vaši dvanaestogodišnji prijatelji znate i ko je Alan Rikman. Možda su to tačke kada osoba postaje žrtva i ovisnik popularne kulture, trenuci kada vam se u mozak tetoviraju imena i podaci koje nećete moći da upotrebite u razgovoru sa većinom ljudi koji vas okružuju.

Nije lako napisati smislen tekst o filmu "Podlih osam" (tačniji, mada estetski trapav, prevod bio bi "Osmoro punih mržnje") bez otkrivanja obrta i detalja fabule. Za razliku od nepretencioznog žanrovskog filma u kojem je cilj obrta iznenađenje i održavanje fabule u životu pred treći čin, u ovom slučaju imamo osnovni obrt i neočekivane detalje kao deo tematske celine.

Svaki put kada se događa takozvano nacionalno buđenje, to znači samo jednu stvar: neko pokušava da preuzme kontrolu nad celom državom.Irben Grandije, "Demoni"

Star Wars: Buđenje sile, režija: Dž. Dž. Ejbrams, scenario: Lorens Kasdan, Dž. Dž. Ejbrams, Majkl Arnd

Za razliku od sve većeg broja pristojnih ljudi koji više ne gledaju televiziju - ili to tvrde, što se svodi na slično - smatram da je korisno povremeno plivati po kanalizaciji masovnih medija. Kao deo tog mazohizma gledao sam gostovanje stand up komičara u najpopularnijem govornom šou u Srbiji. Pojavila se ta humoristička forma ovde, prilično nametljivo, pre nekih pet godina. Slušao bih, vozeći kola, pola sata radijskog razgovora sa stand up komičarem i PR-osobom stand up komičara(?!), zabavljen potpunim odsustvom duhovitosti kod tih ljudi. Komičar bi povremeno pokušavao da na silu, kao kada dok sedite na brejnstormingu u marketinškoj agenciji shvatite da ništa niste rekli pet minuta i pametno bi bilo da pohvalite lepotu oblaka koji promiče pored zgrade, izgovori nešto nalik šali.

Izlaznost publike sa projekcije filma "No Home Movie" Šantal Akerman na Festivalu autorskog filma bila je velika a nemali broj onih koji su se naterali da ostanu do kraja su se, poput mene, uz gledanje zabavljali svojim mobilnim telefonima i njima srodnim gedžetima.

Ima u Sokurovu neke, instinktivne ili promišljene, mistifikacije, kao da je u stanju da filmovima kao što su "Moloh", "Ruski kovčeg" ili "Faust" kupi sebi nekoliko godina tokom kojih će stvarati i prodavati festivalske filmove nejasnog razloga postojanja ili stepena promišljenosti. I sada, nekoliko godina kasnije, ne mogu da prodrem u svet njegovog "Fausta" i, na ličnom planu, jedino što je iz tog gledalačkog iskustva bilo korisno je što me je naterao da, budući da nisam znao o čemu da pišem, pročitam ponovo izvorno delo tražeći spas.

Teri Gilijam u jednom intervjuu upoređuje Spilbergov i Kjubrikov pristup temi holokausta, zaključujući da "Šindlerova lista" promoviše laž, priču o uspehu američkog "čovek može sve ako poželi" tipa, dok je Holokaust (ili "šoa", kako Jevreji više vole da to, šta god to bilo, zovu, budući da je "holokaust" grčka i ne u potpunosti odgovarajuća reč) priča o neuspehu čovečanstva, pre svega drugog.

Rumunski film "Aferim!" gledao sam na Paliću pre cela četiri meseca, iz zadovoljstva, nakon što sam poslao poslednji tekst (eto, sada je to zadovoljstvo došlo na naplatu), i, naravno, ostavio je najjači utisak od petnaestak igranih kazivanja kojima sam bio izložen. Da li je u pitanju objektivna vrednost filmova ili se gledalac, kada se iz jednačine uklone elementi analize, prepušta iskrenom bioskopskom doživljaju? Biće da je pre prva opcija jer svako ko se bavi pisanjem o filmu trebalo bi da se ponaša kao običan gledalac i da tek kad nešto počne da mu smeta pođe putem objašnjavanja samom sebi zašto je to tako; suprotno tome, kada mu se nešto jako sviđa, valja se preispitati da li je, možda, zavaran ličnim afinitetima ili trenutnim raspoloženjem.

Koliko se, zaista, razlikuje Gavrilo Princip od islamskih terorista trećeg milenijuma? Mlad je i uzbuđen, kao i oni. Kao i oni spreman je, ne samo da umre, već i da ubije za svoju ideju (namerno tim redosledom). I njih i njega vodi dubok osećaj nepravde, zakinutosti koju decenijama trpi grupa ljudi kojima pripadaju te mržnja prema tlačiteljima.

Pre tri godine sam se u tekstu o filmu "Skyfall" dotakao svakakvih zabavnih tema - analize Flemingovog literarnog Bonda, ekonomske proračunatosti i negledljivosti filmova sa Šonom Konerijem, za koje se bez razmišljanja često tvrdi da su vrhunci serijala, razlozima suvišnosti Bonda u trećem milenijumu - tema koje, na moju žalost, ne mogu da ponovo iskoristim, možda, jedva, da recikliram

Mali gmazovi, izazivači lučenja oksitocina u mozgu (hormona koji utiče na osećaj bliskosti sa decom i pripadnicima najuže porodice, posebno sa decom) uglavnom ometaju bilo kakvu karijeru pa tako i onu umetničku.

"Ovnovi" je jedan od festivalskih filmova koje svesno propustim nakon čitanja sižea (dva brata sa Islanda, uzgajivači ovaca koji žive jedan do drugog u nekom višedecenijskom sukobu) a koji se svima svide i kasnije osvoje nagradu, kao što je to bio slučaj na Paliću.