Svetislav Basara

Posle izbora u Crnoj Gori - u koje se ovde ulaže više energije (a izgleda i para) i koji su po svim parametrima preči od izbora u Srbiji - Srpski Narod i Senat najveću pažnju posvećuje izborima u prekookeanskoj Americi.

Kako onomad i najavih, neistorijska distanca od sedam dana je stvorena, našu današnju kolumnu posvećujemo slovu o blaženopočivšem mitropolitu Amfilohiju.

Taman se zabrinuh gde je Jovo Bakić, šta sanja, šta mu se događa, zašto je u medijskom mraku, zašto ga nema u javnosti, kad u jučerašnjem Danasu osvanu prostrani razgovor sa našim prominentnim teoretičarem revolucije.

Još se ne stišavaju strasti oko Amfilohijeve sahrane.

Vrativši se s ferija, siđoh pre neki dan u Podfamoznost čisto da vidim šta ta divna stvorenja rade, šta sanjaju, a šta im se događa.

U nedelju je mimo običaja - nedelja je dan za ustajanje iz groba, a ne za polaganje u njega - sahranjen mitropolit Amfilohije, i to pompezno, na način faraonski, takođe mimo pravoslavnog zakonopravila koje nalaže da se umrli monah - bez obzira na čin - umota u mantiju, odnese u crkvu da prenoći, a onda se sutradan (bez ikakvog kovčega) polaže u grob u kome provede sledeće tri godine.

Posle, kako se to kaže, kraće bolesti, u petak tridesetog oktobra od posledica zaraze korona virusom u Gospodu se upokojio mitropolit crnogorski, brdski, primorski, itd, Amfilohije.

Ne valja vlast - osim vlasti i klijentele svi su saglasni u tome - ne valja ni opozicija, i tome su manje više svi saglasni, osim onih koji imaju (sitnu) računicu da ne budu saglasni.

Posle odmora odmah - krk u pizdu.

Nisam ja, međutim, ni Don Kihot ni Robin Hud.

Gde je sada siledžija - u međuvremenu mu se setih prezimena, Kovačević - nije mi poznato.

Vetar, kiša i sneg za dve tri sezone pocepaše kartonske Terazije.

Pod torturom sve bih to priznao, nisam ja Mustafa Golubić, ovako, bez pendrečenja, ostadoh pri ranijoj izjavi, a pri svojim izjavama (različitim od mojih, ali njihovim, ličnim, ne komunalnim) kao osobe od integriteta ostadoše i drugoprivedeni Nadežda Milenković i Mikloš Biro, uprkos Bećkovićkinim nastojanjima da ih subliminalnim tehnikama, kojima se tokom decenija izveštila, navede da kažu ono što ona misli.

Cvet kolektivnog (i varijabilnog) srpskog mainstreama prekonoć zablista u punom sjaju svoje saborne psihopatologije.

Koji je i sam postajao sve nenormalniji.